Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Још је дан од ро до на чел ни ка срп ске на и ве, Цве тин Белић
из срем ског се ла Ку змин, кло ша рио је и „из ла гао” на бе о­
град ским плоч ни ци ма, и ко зна да ли би ишта од ње го вог ствара
ла штва би ло са чу ва но да га ни је срео Си ни ша Па у но вић,
но ви нар и ко лек ци о нар – све што је од Цве ти на са чу ва но, сачу
вао је овај но ви нар „По ли ти ке”. Не сре ћи Цве тин од ве ден је
1942. у ло гор. По по врат ку из Пољ ске, по по врат ку из па кла,
раз бо лео се и по след ње го ди не жи во та про вео у не ком са нато
ри ју му, у Сло ве ни ји. Цве ће у ње го вом тр но ви том жи во ту, у
сти лу под ле анег до те, пра ти ло га је са мо у име ну.
Ње го во нај зна чај ни је де ло, „Мо на Ли за с ду ка ти ма”,
црн је жен ски лик, уко че ног „за го нет ног да вин чи јев ског осмеха”,
ово га пу та ком би но ва ног са раз ро га че ним очи ма (да ли се
страх у њи ма са мо на ма при чи ња ва?), бе жи вот на и там на, као
да о ауто ру и да нас све до чи: овај чо век, за жи во та, био је од
оних „ко је је смрт већ по се ћи ва ла”.
На су прот ном по лу од ове на му че не ду ше, би ло је ве ли ко
и слав но де те, Еме рик Фе јеш, ко ји је чи та вог жи во та саку пљао
раз глед ни це да ле ких гра до ва, као што не ки саку пља ју мар ке
(а ма лим пред ме ти ма био је склон већ по свом за на ту дуг ме тара
и че шља ра), и сли као по њи ма ме ста у ко ји ма ни кад ни је
био. Кроз ње гов скром ни стан, по то нуо по пут хи ља да дру гих
у но во сад ском мр тви лу, као у мо чва ру на ко јој је из гра ђен тај
до сад ни и удоб ни град ко ји је у гр бу од осни ва ња имао го лу бицу,
про ла зио је чи тав да ле ки свет, на ма лим, пра во у га о ним картон
чи ћи ма. Еме рик се за ба вљао ослу шку ју ћи „му зи ку све та”
– си ро ма шком му ше мом ње го вог ку хињ ског сто ла, пло ви ле су
ве не ци јан ске гон до ле, гу ка ли па ри ски го лу бо ви, ју ри ли то кијски
во зо ви, пе ва ле хо џе са са ра јев ских ми на ре та. Све да љи не
би ле су му бли зу. Ко би ре као да је у ду ху овај скром ни чо век
био уства ри аван ту ри ста и пут ник, ве чи ти Ко лум бо, стал но
от кри ва ју ћи но ве гра до ве, „са ста вља ју ћи” их од ра зно бој них
коц ки ца ку ћа под дре ча вим цр ве ним кро во ви ма, скла па ју ћи разно
бој не сли кар ске „па зло ве” – ако је ту би ло ика кве ду бље
при че, мо гла би то би ти при ча о је дин ству оп штег и ко лек тивног
(град као ко шни ца са ста вљен од „са ћа” над ко јим зуј ка ју
људ ске пче ли це). Сли ка ју ћи ја сним бо ја ма про зор чи ће, и балкон
чи ће, и бе лим цик-цак ли ни ја ма цреп по цреп на на кри вљеним
кро во ви ма, до да ју ћи ту и та мо по не ку ку лу (асо ци ја ци је на
за мак из не ке, у де тињ ству про чи та не бај ке) пе вао је ве ли чанстве
ну, по ма ло де бил ну, деч ју пе сми цу о бо гат ству и ле по ти
све та, за и ста дир љи во, до су за на ив ну. Ша ре ну.
282
Today, when many of the flowers of “the Yugoslav spring”
have fallen (except for several centres of naïve art in Serbia, in
the world “mapping” of the naïve art, a special position belonged
to Croatia because it was turned toward the western market and
also because of the prices of paintings; the “Generalić Hlebinska
School”, the oldest one, was the first in reaching its peaks, and
also the first one which began to slide into mannerism) it gets
more clear that the naïve art really was a free space for the
human spirit and creativity in the period when the ideological
ambition to create “a new man” was still ruling, and when the
red shadow of the long-ago abandoned social-realism was still
flying over the Yugoslav cultural space, and which was expressed
as a certain uneasiness faced with “art which is its own purpose”,
and which wasn’t expressing some higher social goals, and which
could only be explained by itself.
And the creative impulses of naïve art were blind to “higher”
social goals; naïve didn’t have the need to lie about itself or to
flatter anybody. The sources of that art and those creative needs
were mysterious even to its own representatives (and especially
to them!) – what else could the naïve art represent, in its basic
meaning, but the L’art pour l’art?
At the time, even without any intention, neither bad nor
good, the naïve artists preserved a traditional Serbian spirit,
deeply conservative, actually demonstrating how the red communist
layer over the people’s soul was thin, how the soul of the
people continued to live from the national mythology, religion,
music from the gusle (national instrument) and from epic poems,
it seems like they intentionally made a spiritual sabotage of the
ruling totalitarian ideology that forbade all of this and considered
it suspicious and backward.
“Sleep Serbia under the blanket of infinity”, wrote Dobrica
Erić, “my heart watches over you”.
Deep roots of naïve painting testified that a phenomenon
of the creativity of the people is not a weed that could be
removed. Despite that, many intellectuals spoke with hatred
about “the amateurism”, the “kitsch” (fight against kitsch that
exists among the people was at the time the official movement
and action of the Serbian intellectual elite called the “honest
intelligence”), the “peasant decorativeness” of this rural art
whose roots weren’t easily derived: first this art was unjustifiably
underestimated, then not critically accepted, and then subordinated
to the governing social ideas about the working class