Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Тра ди ци ја као ин спи ра ци ја. Уни вер зал ност ко ја се до сеже
уро ња ва њем у ло кал но. Искре ност. Емо тив ност. Аутен тичност.
Прет ња ко мер ци ја ли за ци је. Опа сност да се по то не у мани
ри зам, фол кло ри стич ки ша блон. Спон та на ор га ни зо ва ност
у гру пе, тзв. тру бач ке или сли кар ске „шко ле” (што ни је са мо
прак тич ног зна ча ја, већ све до чи и о осе ћа њу тих обич них људи,
ко је је из два јао са мо та ле нат „од Бо га дат”, да се у умет ности
не ра ди о по је ди нач ним на по ри ма и лич ној афир ма ци ји,
не го о ко лек тив ном све до че њу, схва та њу ко лек тив не суд би не
и из ра жа ва њу ко лек тив ног све тона
зо ра, где за „ства ра лач ку су јету”
не ма мно го про сто ра).
Пе сник Об рад Ва си ље вић,
из се ла Пра ња ни, под Су во бо ром,
ско ва ће, у јед ном сти ху о се би, синтаг
му „бо со но ги у ду ши”.
У Ср би ји, пр ви сли кар „босо
ног у ду ши”, ве ро ват но је био
Јан ко Бра шић, из Опри ћа, где је, у
учи о ни ци основ не шко ле, пр ву изло
жбу, о ко јој је оста ла за бе ле шка
у но ви на ма, отво рио 1937. го ди не.
По сле ра та, Јан ко је окупио
сли ка ре-ра та ре из свог кра ја,
та ко зва ну „опа рић ку шко лу”. Био
је ту кад је у Ја го ди ни, 1960. го дине,
осни ва на Га ле ри ја са мо у ких
сли ка ра, да на шњи Му зеј на ив не
умет но сти. Пр ве сли ке у Га ле ри ји
би ла су плат на Јан ка Бра ши ћа и
сли ка ра из „опа рич ке шко ле”. (Гото
во све ов де ре про ду ко ва не слике,
у по се ду су те Га ле ри је.)
Чи ка Јан ку, сли кар ски снови
су се оства ри ва ли. Пра те ћи сво је сли ке об и шао је мно ге
свет ске гра до ве, ма да је чи тав жи вот жи вео у свом Опа ри ћу,
од би ја ју ћи све по ну де да се исе ли за град; по ку пио је хр пу призна
ња; чак и у свом се лу био је це њен; на у чив ши тех ни ку фреско
пи са од не ког ру ског сли ка ра до че као је да осли ка цр кву
ма на сти ра Тре си је, на Ко сма ју. И нај зад, по сле ду го го ди шњих
„про ба”, оства рио је гран ди о зну сли ку „Бој на Ко со ву”, за ко ју
је ду го пла ни рао да бу де ње гов „сли кар ски те ста мент”.
276
Лампеком до Месеца: Михајло Марјанчевић, „Ерски сан”
With lampek to the Moon: Mihajlo Marjančević, “Epic Dream”
on the camera (it was probably painful for him as he, a painter,
had to accept the photographer as his colleague). What’s strange
is that his look still leaves the impression that it is directed toward
“nothing” and somewhere “behind”. Fleshy lips, without any sign
of a smile, not even a sad smile or bitter or powerless one, one
with the “dead expression” of a poker player, a man called Kukac,
present and absent at the same time, just like the ceremonially
stiff figures of renowned citizens of towns in Vojvodina that he
painted in some rare portraits preserved to this day only in small
numbers, usually unsigned, delivered
to those who had commissioned
them, and then on to
oblivion.
One of the founders of
the Serbian naïve art style,
Cvetin Belić, from the village
of Kuzmin in Srem, begged and
“exhibited” on the streets of
Belgrade, and who knows what
would have been preserved of
his artwork if Siniša Paunović,
a journalist and collector, didn’t
meet him – all that was left behind
of Cvetin’s art has been
collected and preserved by this
journalist from “Politika” newspaper.
Unfortunately, Cvetin was
taken to a concentration camp
in 1942. After he returned from
Poland, from hell, he became ill
and spent the last years of his
life in a sanatorium in Slovenia.
His name, Cvetin, originates
from the Serbian word for flower.
Flowers in his thorny life, and in a style of the evil anecdote,
existed in his life only as part of his name.
His most important work “Mona Lisa with dukats” (gold
coins) is of a dark female figure, with the stiff “mysterious Da
Vinci smile” but this time her eyes are wide open (does the fear
in those eyes seem evident only to us?), lifeless and dark, representing
her creator even today: this man, in his lifetime, was one
of those “ already visited by death”.