Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Наивна уметност српских самоуких сликара,
била је шездесетих година препозната као
светски ликовни правац, доказујући да једини
пут као универзалном води преко локалног
In the 1960’s, self-taught Serbian painters
became known in the movement of Naïve Art
and were recognised throughout the world,
proving that the universal must pass through the local
BOSONOGI U DU[I
ESSENTIALLY BAREFOOT
ај ве ћи је не мир ра та ра”, на пи са ла је јед ном Иси до ра Се­
лић. И та рече ни ца мо жда ни кад не би би ла схва ће на,
„Нку
да се у дру гој по ло ви ни два де се тог сто ле ћа ни је, на свет ској
ли ков ној сце ни до го ди ло оно што је на зва но „ју госло
вен ским бу мом” – про дор у свет ске елит не га лери
је мно гих не шко ло ва них сли ка ра и ва ја ра-ама те ра
са на ших про сто ра, чи је су аутен тич ни, „ни чим иза вани”
ства ра лач ки им пул си, са свим ван то ко ва ак туел них
ли ков них обра за ца – об ја шња ва ни со ци о ло шки (же љом
све та да не ис црп ним из во ри ма на род ног опи ти ми зма и ведри
не, убла жи де пре си ве не то но ве, ко ји су за хва ти ли инте
лек ту ал це за пад ног дру штва су о че не са ужа си ма дру гог
свет ског ра та, по страт ном де пре си јом и нарaстајућим сила
ма по тро шач ког дру штва ко је се ја вља ло као „ре верс”
пре о вла да ва ју ће ма те ри ја ли стич ке фи ло со фи је) али и
естет ски (ли ков на умет ност у свом раз во ју све ви ше је
гу би ла кон такт са жи во том, за пли ћу ћи се у ап стракт не,
ин те лек ту ал не ше ме, док су на ши сли ка ри-ама те ри својим
ко ло ри тур ним екс пло зи ја ма то чак исто ри је „вра ћа ли
на по че так”, у бла же но до ба сли кар ске „на ив но сти”, кад
су и нај ве ћи сли кар ски ге ни ји би ли са мо у ки и на ив ци)
– и ју гона и ва по ста ла у све ту ли ков но сти „мо да про тив
мо де”, ли ни ја от по ра про тив све ап сурд ни јих ин те лек туал
них зах те ва, ко је је, пред про сеч ног љу би те ља сликар
ства, по ста вљао „те рор ап страк ци је”.
he greatest disquietude is that of ploughmen”, once wrote
“TIsidora Sekulić. That phrase would have never been understood
if in the second half of the 20 th century a “Yugoslav boom”
hadn’t broken onto the world art scene – a breakthrough
that hit the world’s elite galleries and brought with it many
untrained painters and sculptors, amateurs from the region
whose authentic and “unprovoked by anything” creative
impulses transgressed contemporary art tendencies and
patterns. In sociological terms this was explained as an
effort to ease the depressive tones that seized western
intellectuals following the horrors of WWII, the post-war
depression and prevailing materialistic philosophy, and
further, to replace the depression with an inexhaustible
source of traditional folklore optimism and cheerfulness.
Aesthetically it was explained that, through its
development, art was losing contact with life, entangling
itself in abstract intellectual schemes, while the amateurish
painters, with their colourist explosions, turned the
wheel of time back to the blissful age of “naivety” in painting,
when even the greatest painting genius was actually
self-taught and naïve. Thus the Yugo- naïve art became
“fashion against fashion” in the art world, a line of resistance
against the more and more absurd intellectual demands
juxtaposing themselves in a “terror of abstraction”
alongside the average lover of painting.
271