Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

пре де ла, љу ди, оби ча ја, ко сти ма, по су ђа, но шњи и сл., то ком
сво јих лет њих бо рав ка у Ср би ји (1881–1883).
Кр стић је за раз вој срп ског сликарства био ви ше стру ко
би тан. Ње гов при ступ и схва та ње цр кве не умет но сти представљало
је пра ву ре во лу ци ју за он да шњу кон зер ва тив ну српску
кул тур ну сре ди ну. Чи ни се да је до бар део за хвал но сти за
оно ма ло сво јих изведених иконос та са Кр стић ду го вао јед ном
од нај у че ни јих љу ди ко је је има ла Ср би ја у то вре ме, Ми ха и лу
Вал тро ви ћу. Ако из у зме мо из го ре ли ико но стас са бор не цр кве
у Ни шу, Кр сти ће во зре ло оства ре ње на овом по љу је ико ностас
срп ске цр кве у Чу ру гу (35 ки ло ме тра се ве ро и сточ но од
Но вог Са да), ко ји је исто вре ме но и по бе да кр сти ћев ско-валтро
ви ћев ских иде ја о „пра во слав но сти у са вре ме ном цр кве ном
жи во пи су”. На чу ру шким ико на ма су до пу ног из ра жа ја до шла
умет ни ко ва основ на на ме ра, да ми сао на шег ста рог сли ка ра
сред њо ве ков них фре са ка уса вр ши и при ла го ди је но вом време
ну и соп стве ном умет нич ком из ра зу. Чу ру жа ни са пу ним правом
мо гу да се по но се оним што им је Ђор ђе Кр стић оста вио.
Не та ко осо бе ни као Кр стић, али из ван ред ни као слика
ри ре а ли зма и ве ли ки мај сто ри сли кар ског за на та, би ли су и
Бана ћа ни Урош Пре дић и Па ја Јо ва но вић. Обо ји ца су би ли стипен
ди сти Ма ти це срп ске и до кра ја сво јих жи во та ни су за бо ра вили
на род на ме ста, Пре дић на свој „дер ни Ор ло ват”, Па ја на свој
Вр шац. Та ко да нас, ка да пут ник на мер ник до ђе у ба нат ско се ло
Ор ло ват, не мо же а да се не за гле да у ико но стас срп ске цр кве у
овом ме сту, ко ји је Пре дић на сли као уме сто ста рог и при лич но
оштећеног, и по том га по кло нио ор ло ват ској цр кве ној оп шти ни.
Пре дић је на сли као ико но ста се и у дру гим вој во ђан ским ме стима
по пут Бе че ја, Пан че ва, Пер ле за, за тим ка пе ле вла ди чан ског
дво ра у Срем ским Кар ло ви ци ма, те у фру шко гор ском ма на сти ру
Гр ге те гу. Ако би ово ме до да ли и не пре глед но ду гач ку га ле рију
пор тре та ко је је на сли као за број не по ру чи о це у Вој во ди ни,
он да би о Пре ди ћу мо ра ли го во ри ти не са мо као о плод ном и
са ве сном умет ни ку, не го и као из ра зи том хро ни ча ру љу ди и дога
ђа ја с кра ја XIX и пр ве по ло ви не XX ве ка.
На за ми шље ном про пу то ва њу кроз Вој во ди ну, исти
пут ник ко ји је ви део ор ло ват ски ико но стас мо же продужити и
до Вр шца. У овом ба нат ском гра ду ду ге и бо га те кул тур не тради
ци је си гур но би застао пред „Вр шач ким Трип ти хо ном” Па је
Јо ва но ви ћа из ло же ног у „Апо те ци на сте пе ни ца ма”. Ова сли ка
представљала је умет ни ка и срп ски па ви љон на Ми ле ни јумској
из ло жби у Бу дим пе шти 1896. го ди не, уме сто јед не ње го­
Đura Jakšić, who was returning to and leaving Serbia on several
occasions (and finally settled in Serbia forever) and who was a
profound Romanticist and patriot. Of his contemporaries, Novak
Radonić, a painter from Mol, deserves special attention.
Despite the fact that Radonić was talented and well
educated, he neither developed his talents to their limits nor
demonstrated all his academic knowledge. The crossing point
in his life was his departure to Italy and contact with works of
great Baroque and Renaissance masters. Even though he had
doubts in his painting abilities prior to his journey in 1858/59
(although in this period he painted some of his most successful
portraits and icons), only after returning from Italy did he realize
how much he falls behind his great idols and how much he
has to work and learn. Having a feeble character and lacking
ambitions, Radonić throws himself into despair and becomes
withdrawn with his “Mol’s philosophising”. The provincial hangups
killed that small amount of will for advancement that existed
in him. Although Radonić was a real master of drawing
(he brought from Italy a great number of excellent sketches
and drawings of Roman, Florentine and other city motifs) and
possessed a pleasant sense for painted subject matter, he actually
had neither strength nor creative enthusiasm to continue
and complete what leading Serbian Romanticism painter Đura
Jakšić began.
After the restlessness that was introduced by Romanticism,
Realism brought about a calmness, studiousness, deliberation
and rationalist spirit into painting and the arts in general.
At the beginning, Serbian painters approached the realistic
interpretation with more freedom, using wider strokes, but at
the end of the 19 th century their style became so polished and
focused on details that sometimes it fell into a superficial and
futile routine.
When Serbian Realism is mentioned, the first unavoidable
name of this style is Đorđe Krstić. He came from Stara Kanjiža
in Bačka, obtained primary education in Sremski Karlovci and
when he was about seventeen years old moved to Serbia where
he lived until the end of life. He obtained a scholarship for his
painting studies in Münich from Prince Milan Obrenović, later the
Serbian king, for whom Krstić, grateful for the “charity”, painted
an entire series of small sketches of Serbian landscapes, people,
traditions, costumes, dishes, folklore costumes etc. during his
summer vacations in Serbia (1881-1883).
263