Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Ве ли ку умет ност мо же да ти са мо сло бо дан и бо гат
на род. По ме те ност и раз би је ност кул тур но га жи вота,
као по сле ди ца ра то ва, се о ба, и ра зно род них ути цаја;
за тим смет ње ту ђин ских вла сти, ко је су ишле за униште
њем на шег на ро да; и нај по сле оску ди ца нов ча них
сред ста ва — спре чи ли су нас да оста ви мо у Вој во ди ни
она кве умет нич ке спо ме ни ке ка кве смо ство ри ли у Срби
ји за вре ме Не ма њи ћа. Али их има и од не спор не,
кат кад ви со ке вред но сти, и у ар хи тек ту ри, и сли карству,
и при ме ње ној умет но сти. На зе мљи шту Вој во дине
оста ло је истин ских ре мек-де ла, и у сти лу тра ди цио
нал ном и у сти лу мо дер ном.
По све му, ова по кра ји на се при ка зу је као зе мља
ко ја је, у нај те жим при ли ка ма на ше про шло сти, узе ла
на се бе уло гу да на сле ди, очу ва и раз ви је умет нич ке
тради ци је срп ског сред њег ве ка и, по врх то га, да прими
и ра ши ри за пад не ути ца је. Бла го да ре ћи ис трај ности,
све сти и да ру на род ном, она је ту уло гу из вр шила
ча сно и са успе хом. Без ње на по сред ства, ми би смо
за цео је дан век ка сни је при ми ли за пад но-европ ска
схва та ња и те жње.
Ми лан Ка ша нин
Only a free and rich nation can produce great art. Confusion
and division of cultural life, as a consequence of
wars, migrations and diverse influences; then impediments
of foreign governments that accompanied the destruction
of our people; and finally a lack of finances - prevented us
from leaving in Vojvodina the kind of artistic monuments
as the ones we created in Serbia during the times of the
Nemanjić dynasty. But there are many of them in the field
of architecture, painting and applied arts and they are of
unquestionable and sometimes high value. Actual masterpieces
done in both the traditional and modern styles have
remained in Vojvodina.
In relation to all aspects, this province is represented
as a land, which in the most difficult circumstances of
our past, took on the role of inheriting, protecting and developing
art traditions of the Serbian Middle Ages and, in
addition, accepting and spreading western influences. Due
to the determination, conscience and talents of its people,
Vojvodina acted out this role honorably and successfully.
Without its mediation, we would have accepted Western-
European ideas and aspirations a whole century later.
Milan Kašanin
за бе ле же ног у упи сним књи га ма мин хен ске ли ков не Ака де мије
(Aka de mie der Bil den den Künste) ни је био ре а ли ста, не го је
то био наш нај и зра зи ти ји ро ман ти чар Ђу ра Јак шић.
Али од ње го вог крат ко трај ног бо рав ка на мин хен ској
ака де ми ји (1853) па све до се дам де се тих го ди на, ме ђу срп ским
сли ка ри ма из Вој во ди не не ма мно го оних ко ји од Бе ча про дужу
ју на се вер, ка Мин хе ну. Ако изузмемо Ђу ру Јак ши ћа ко ји у
не ко ли ко на вра та до ла зи и од ла зи из Ср би је (да би се на кра ју
за у век на ста нио у њој) и ко ји је свим сво јим би ћем пра ви роман
тик и ро до љуб, од оста лих ње го вих са вре ме ни ка тре ба ло би
сва ка ко по ме ну ти сли ка ра ро дом из Мо ла, Но ва ка Ра до ни ћа.
Иако је не сум њи во био та лен то ван и те мељ но обра зован,
Ра до нић ни је до кра ја раз вио ни свој та ле нат, ни ти по казао
све сво је зна ње. Пре су дан тре ну так у ње го вом жи во ту био
је од ла зак у Ита ли ју и су срет са ве ли ким сли ка ри ма ре не сан се
и ба ро ка. Ма да је и пре овог пу то ва ња (1858/59) сум њао у
сво је сли кар ске спо соб но сти (иако је у тим го ди на ма на сли као
не ке сво је нај у спе ли је пор тре те и ико не), тек по по врат ку из
Ита ли је Ра до нић уви ђа ко ли ко је у за о стат ку за сво јим ве ли ким
узо ри ма, ко ли ко за пра во још мо ра да ра ди и да учи. Ла бил ног
260
naissance masters, Nikola Aleksić (or “Painter Nika”) followed
traditional and already proven and accepted principles in painting
that he adopted in Vienna and brought to his home city of Arad.
Aleksić belongs to the most significant and productive
painters of Classicism in Serbian painting up to the emergence of
Romanticism. He left behind a large gallery of portraits of men,
women and children from eminent families from Banat. It could
be said that Aleksić built a recognizable manner in portrait painting
and being confident in his developed painting skills he painted
two, three or four portraits simultaneously. His later portraits entirely
displayed the spirit of Biedermeier Classicism, thus they are
ranked at the top of Serbian painting in the mid 19 th century.
It would be impossible to talk about the culture and arts
among the Serbs in Vojvodina and not to mention Katarina Ivanović,
the first learned and educated Serbian woman painter from Capital
Beograd (Szekesfehervar). As a woman she wasn’t allowed to paint
paintings with a religious subject matter, therefore she was forced
to focus on portrait art, still life, genre-scenes and, what is very important
for development of our painting at the time, large-sized historical
compositions. The quality of her painting follows in the same