Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

ра зу му и прак тич ном жи во ту. Дру га по ло ви на XIX ве ка је поста
ло до ба мер кан ти ли зма, гру бе бор бе за го ли оп ста нак, трка
за нов цем, успе хом, ин те ре си ма. То до ба је ство ри ло је дан
но ви култ ко ме се, на кон јед ног и по ве ка тра ја ња, и да нас
кла ња ве ли ки део на ше пла не те – култ ма те ри јал ног успе ха.
Док је ма те ри ја ли зам овла дао дру штвом, а по зи ти ви зам нау
ком, кул тур ом и уметношћу овла дао је нов пра вац ко ји је
на зван ре а ли зам.
Ре а ли зам је про жео све ви до ве умет но сти, и не са мо
умет но сти, не го и са мог дру штва. Та ко је ре ци мо је дан од слога
на Ује ди ње не омла ди не срп ске био рад „с по мо ћу на у ке, а
на осно ву исти не”. Омла ди на срп ска то ни је при хва та ла са мо
од за пад не Евро пе, не го и од Ру си је (нај бо љи при мер за то су
иде је ру ских ре фор ма то ра ко је је код Ср ба про па ги рао Свето
зар Мар ко вић). По зи ти ви стич ки дух ши рио се ме ђу мла дим
сту ден ти ма ве ли ком бр зи ном. Од по чет ка се дам де се тих го дина
Ср би ја по ста је и њи хо во ду хов но сре ди ште.
Из ста ре „Срп ске Ати не” (Но вог Са да) сви ду хов ни покре
ти пре ла зи ли су у Ср би ју, док се од 1878. (ка да Ср би ја
до би ја пу ну не за ви сност) тај про цес ин тен зи ви ра – у Ср би ју
до ла зе нај ва жни ји кул тур ни и умет нич ки по сле ни ци из Вој води
не, по пут пи са ца Јо ва на Јо ва но ви ћа Зма ја, Ла зе Ко сти ћа,
Си ме Ма та ву ља, Сте ва на Срем ца, сли ка ра Сте ва на То до ро вића,
Ђу ре Јак ши ћа, мла дог Ђор ђа Кр сти ћа итд. Овом про це су
је у ве ли кој ме ри ку мо ва ло уки да ње Срп ске вој во ди не од стране
аустриј ског ца ра 1860. го ди не.
Од сед ме и на ро чи то од осме де це ни је XIX ве ка, угар ска
вла да пре у зи ма ши ру ак ци ју ма ђа ри за ци је на це лом вој во ђанском
подручју. У свим на род ним шко ла ма уве ден је ма ђар ски
је зик као оба ве зан пред мет. По ма ђа ри ва на су лич на и по родич
на име на, као и име на се ла и гра до ва. У та квим окол но стима
мно гим Ср би ма је про стор за ши ре ње на ци о нал не кул ту ре и
умет но сти био не са мо ску чен, не го га че сто ни је ни би ло.
Гра ђан ско сли кар ство у Вој во ди ни оста ло је и у епоси
ре а ли зма бар јак тар или пред вод ник стил ских но ви на. На
пор тре ти ма су на ши пр ви сли ка ри ре а ли сти по ка за ли нов
сли кар ски „на ук” ко ји овог пу та ни је до ла зио од кон зер ватив
не беч ке Ака де ми је, не го из ба вар ске пре сто ни це умет ности
– Мин хе на. За то у сли кар ском и умет нич ком образо ва њу
мла дих Ср ба Мин хен по ла ко пре у зи ма вођ ство на спрам Бе ча,
и до кра ја XIX ве ка пос та ће истин ска умет нич ка ме тро по ла
Евро пе. Ин те ре сант но је да пр ви срп ски сли кар ко га на ла зи мо
preserved works prove this, but it can also be seen in the fact
that he died suddenly from a heart attack when he heard that
Russian Emperor Nikolai II Romanov (who prevailed in the conflict
against Hungarian rebels at Vilagosh) suffered a serious defeat
in the Crimean War in 1855.
Vastly different were the lives and destinies of Konstantin
Danil and Nikola Aleksić, two leading Biedermeier artists in
Banat. Although both of them without doubt belong to the Biedermeier
art style of the first half of the 19 th century, they differ
from each other in many ways.
Konstantin Danil (or Daniel, as his contemporaries used
to call him) was unquestionably a central and very popular figure
among the painters in Banat at the time. Not as much information
exists of Danil as does about his teacher Arsa Teodorović
or his contemporary Nikola Aleksić. For a long time neither the
year of his birth was known, nor if he had ever studied at an art
academy. He never spoke of these facts, but in all likelihood he
worked freely for anyone who commissioned a portrait or church
painting, no matter if the commissioner was Serbian, Hungarian,
Romanian, German or any other nationality. He never paid much
attention to the other people’s “religion or which language they
speak”, while he himself mainly spoke German, because he didn’t
know Serbian or Romanian very well. He painted iconostases for
Serbian Orthodox churches in Pancčevo and Timisoara, in the
Banat villages of Dobrica and Jarkovac, and one for the Romanian
church in Uzdin. His student and biographer Lazar Nikolić
described him as a nice, well-mannered and agreeable man.
“Short, with a sagging back, gray-haired, with speckles,
rough skin scraped by poxes, at first sight he looked like an aged
teacher and professor or a decent wealthy artisan. But when a
man would talk to him in his studio, he would realize that he
made a mistake in his judgment because all the artist’s stylishness
would fall off and knowledge and understanding would shine
out of him” (L.Nikolić, Serbian painters, 1895).
It could be said that Danilo’s works were more a reflection
of the Biedermeier painting aesthetics, to which he was more
inclined, probably because he incorporated his personal artistic
imagination as well as unhidden vanity into this style than was it
the result of his attempts to search and find a new artistic expression,
differing to the style favoured by his numerous clientele.
Unlike Danilo, who tried to bring into the painting a touch
of his individuality and a bit of styles of great Baroque and Re­
259