Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Са свим су про тан жи вот и суд би ну од Авра мо ви ћа до живе
ла су два во де ћа умет ни ка би дер ма је ра у Ба на ту, Кон стантин
Да нил и Ни ко ла Алек сић. Иако у сва ком по гле ду при па дају
умет но сти гра ђан ског би дер ма је ра пр ве по ло ви не XIX ве ка,
обо ји ца се по мно го че му ме ђу соб но раз ли ку ју.
Кон стан тин Да нил (или ка ко су га са вре ме ни ци зва ли
Da niel), не сум њи во је био цен трал на и вр ло по пу лар на личност
ме ђу ба нат ским сли ка ри ма тог вре ме на. О ње му не ма мо
то ли ко са чу ва них по да та ка ко ли ко о ње го вом учи те љу Ар си
Те о до ро ви ћу, или ње го вом са вре ме ни ку Ни ко ли Алек си ћу. Дуго
се ни је зна ла ни тач на го ди на ње го вог ро ђе ња, као ни да
ли је уоп ште сти гао до не ке ли ков не ака де ми је. Он о то ме
ни је уоп ште при чао, али је по све му су де ћи ра дио за сва ког
оног ко му је по ру чио пор трет или цр кве ну сли ку, па био он
Ср бин, Ма ђар, Ру мун, Не мац или би ло ко дру ги. Ни је па зио
мно го „ка ко се ко кр сти и ко јим је зи ком го во ри”, док је сâм најче
шће ко ри стио не мач ки је зик, јер ни срп ски ни ру мун ски није
до бро го во рио. На сли као је ико но ста се за срп ске са бор не
цр кве у Пан че ву и Те ми шва ру, у ба нат ским се ли ма До бри ци и
Јар ков цу, и је дан за ру мун ску цр кву у Уз ди ну. Ње гов уче ник
и би о граф Ла зар Ни ко лић опи су је нам га као при јат ног, уч тивог
и сим па тич ног чо ве ка:
„Ма ли, ма ло угнут ле ђи ма, сед са на о ча ри ма, бо ги њав
и ра пав, чи нио је он на пр ви по глед ути сак ста рог учи те ља
и про фе со ра или по ште ног и имућ ног за на тли је. Но ка да би
чо век с њи ме про го во рио у његовој ра ди о ни ци, ви део би да
се је пре ва рио у сво ме про су ђи ва њу, јер би та да отпала сва
при вид на пе дан те ри ја, и из ње га би про го во ри ло зна ње и разу
ме ва ње” (Л. Ни ко лић, Срп ски сли ка ри, 1895).
Ре кло би се да су Да ни ло ва де ла пре од раз есте ти ке
јед ног би дер ма јер ског сли кар ства ко је је ње му са мом нај више
по го до ва ло, уто ли ко ви ше што је у ње га уно сио лич ну
умет нич ку уобра зи љу као и не скри ве ну су је ту, не го што би
то мо гао би ти ре зул тат по ку ша ја тра га ња и на ла же ња но вог
умет нич ког из ра за, дру к чи јег од оног ко ји је по го до вао ње говој
број ној кли јен те ли.
За раз ли ку од Да ни ла ко ји се тру дио да у своје сликарство
уне се по не што лич ног, а по не што од ве ли ких мај стора
ре не сан се и ба ро ка, Ни ко ла Алек сић (или „Мо лер Ни ка”)
си гур но се др жао про ве ре них и на у че них сли кар ских пра ви ла
што их је по нео са со бом из Бе ча у свој Арад. Алек сић у српском
сли кар ству, до по ја ве ро ман ти зма, спа да у нај и зра зи ти је
254
For Serbian painters of this era, Vienna still represented
the cultural and art metropolis of Europe. Apart from their native
language, Serbs studied German as well as Hungarian, and
if they wanted to advance in their careers it was encouraged for
them to communicate using these foreign languages not only
with foreigners but also between themselves. It was very often
that our artists signed their works using Latin alphabet in German
or Hungarian transcription.
One of the disciplines studied at the Art Academy in Vienna,
which was established to estimate and measure a student’s
skills, was copying the art works of famous Baroque and Renaissance
masters like Raphael, Correggio, Titian, Tintoretto, Rubens,
Velasquez, Murillo etc. One of our painters who showed evident
success in this and other disciplines was Dimitrije Avramović. He
should also be mentioned for being a painter with a strong educational
background, which was rare in his time. He worked on
researching our medieval cultural heritage and translating books
on that subject matter (he wrote a book about the history and
art of Mount Athos and a book about Serbian medieval monasteries).
Avramović was interested in prose as well as in philosophy,
history, foreign languages and caricature but he concentrated
mainly on painting. During 1840, the last year of his studies at
the Viennese Academy, he painted two major works in his career
“Apotheosis of Lukijan Mušicki” and “Portrait of Vuk Karadžić”. As
much the first mentioned painting demonstrates classicist contents
and artistic treatment, the Portrait of Vuk Karadžić is truly
an innovation because it contains clear features of the forthcoming
Romanticism. His meeting with Vuk in Vienna led him to Serbia
during the following year 1841, this time not to Kragujevac
(as was earlier the case with Pavel Đurković) but to Belgrade.
For Prince Mihailo Obrenović, the young Serbian ruler, the
choice of the painter who was about to decorate the freshly built
Cathedral Church in Belgrade was clear and done without any
dilemma: seeing in Vienna Vuk’s portrait done by Avramović (and
having Vuk’s personal recommendation for this twenty-five year
old painter from Saint Ivan Šajkaški), he instantly ordered an
invitation be sent the young Avramović to come to Serbia.
The new orthodox Cathedral Church in Belgrade needed to
demonstrate an entirely new style in Serbian sacral architecture
and even more in painting and sculpture. Franz Janke was chosen
as the church’s architect while Dimitrije Avramović completed the
wall painting and entire iconostasis in about four years. Indeed