Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

на ме њен упра во ње му и ње го вом уку су. Сли ка ри би дер ма је ра
ве зу ју се за ти хи, сен ти мен тал ни свет гра ђан ских ен те ри је ра,
а са мим тим и и ли ко ви ко је при ка зу ју су без па то са, као што
је то био слу чај у кла си ци зму. Не гу је се жа нр-сли кар ство, мртва
при ро да, као и иде а ли зо ва ни пеј заж, са мо стал но или као
део шта фа жне по за ди не јед ног пор тре та.
За срп ске сли ка ре овог до ба Беч је и да ље пред стављао
кул тур ну и умет нич ку ме тро по лу Евро пе. По ред ма терњег
је зи ка, Ср би су учи ли и не мач ки, као и ма ђар ски, а уколи
ко су же ле ли да напредују у по слу би ло је по жељ но и да
оп ште на тим стра ним је зи ци ма не са мо са дру ги ма, не го и
ме ђу со бом. Чест је слу чај да се на ши умет ни ци и пот пи сују
ла ти ни цом, у не мач кој или ма ђар ској тран скрип ци ји. На
сту ди ја ма ли ков не Ака де ми је у Бе чу јед на од ди сци пли на на
основу ко је се од ме ра ва ла или оце њи ва ла не чи ја ве шти на,
би ло је и ко пи ра ње, и то де ла по зна тих мај сто ра ре не сан се и
ба ро ка као што су Ра фа ело, Ко ре ђо, Ти ци јан, Тин то ре то, Рубенс,
Ве ла скез, Му ри љо, итд.
Је дан од на ших сли ка ра ко ји је по ка зао ви дан успех
ка ко у овој, та ко и у дру гим ли ков них ди сци пли на ма био је
Ди ми три је Авра мо вић. Ње га тре ба по ме ну ти и због то га што
је за сво је вре ме био рет ко учен сли кар. Ба вио се пре во ђењем
и ис тра жи ва њем на ше сред њо ве ков не кул тур не ба шти не
(на пи сао је књи гу о исто ри ја ту и умет но сти Све те го ре, као и
књи гу о срп ским сред њо ве ков ним ма на сти рима). Авра мо ви ћа
је ин те ре со ва ла и књи жев ност, фи ло зо фи ја, исто ри ја, стра ни
је зи ци, ка ри ка ту ра, али се нај ви ше кон цен три сао на сли карство.
По след ње го ди не сту ди ја на беч кој Ака де ми ји (1840) он
је на сли као своја два ка пи тал на платна „Апо те о за Лу ки ја на
Му шиц ког” и „Портрет Ву ка Ка ра џи ћа”. Ко ли ко је пр ва сли ка
по са др жа ју и ли ков ном трет ма ну кла си ци стич ка, то ли ко је Вуков
пор трет за и ста но ви на, јер но си вид не зна ке на сту па ју ћег
ро ман ти зма. Ње гов су срет са Ву ком у Бе чу усме ри ће га већ
1841. на Ср би ју, али овог пу та не на Кра гу је вац (као ра ни је у
слу ча ју Па ве ла Ђур ко ви ћа), не го на Бе о град.
За мла дог срп ског су ве ре на кне за Ми ха и ла Обре но вића,
из бор сли ка ра ко ји би тре бало да укра си тек са гра ђе ну
Са бор ну цр кву у Бе о гра ду био је ја сан и без ди ле ме: ви девши
у Бе чу Авра мо ви ћев “Портрет Вука Караџића” (има ју ћи
и пре по ру ку са мог Ву ка за два де сет пе то го ди шњег сли ка ра
из Све тог Ива на Шај ка шког), од мах је на ре дио да се мла ди
Авра мо вић по зо ве у Ср би ју. Но ви са бор ни храм у Бе о гра ду
military supremacy. Both of these extremely important historical
events were immortalized in literature as well as in fine arts
(“May Assembly in Sremski Karlovci” painted by Pavle Simić and
“Battle at Sent Tomazs” painted by Anastas Jovanović). During
the fight and revolution in 1848/9 the seat of the Central Serbian
National Council and Patriarch Rajačić was located in Zemun,
in the house of the Karamata family (whose descendants
still live in the house).
Serbian Vojvodina was recognized in the imperial constitution
in 1849 but didn’t even last a full two decades. It was
abolished in 1860 and its territory returned to Hungary, which
made clear the further existence of a Habsburg Empire as a dual
monarchy composed of Austrian and Hungarian parts. The name
‘Vojvodina’ remained on paper only temporarily but eternally in
the hearts and mind of all “Miletić’s” Serbs who fought bravely,
believing in the idea that a united Serbian Vojvodina and Serbia
would be achieved by their descendants.
One of the basic features of that time was the emergence
of diverse Serbian scholarly associations and their journals. The
first organized literary and scientific society was Matica srpska,
which was founded in 1826 by learned Serbian patriots and rich
merchants. Their fundamental goal was the “spread of the literature
and enlightenment of Serbian people” as well as “the
printing and distribution of the Serbian books”. In Belgrade in
1841 the “Society of Serbian Education” was founded as an echo
to Matica Srpska and its founders were Serbs from Hungary, of
whom the most outstanding was talented poet and well rounded
writer from Vršac Jovan Sterija Popović (administrator in the Ministry
of Education in Serbian Principality and founder of the National
Theatre and National Museum in Belgrade).
The oldest and most popular Serb newspaper in the 19 th
century was called “Novine serbske” (“Serbian newspaper”),
and was initially published in Vienna in 1813, then moving to
Belgrade in 1835 and printed under the name “Novine srbske”.
The first literary-scientific magazine was “Serbski letopis” (Serbian
magazine), which was established by Đorđe Magarašević in
Pest in 1825, and only one year later it became the property of
the newly formed Matica srpska. Until the First World War this
magazine (known today as Letopis Matice srpske) was the major
instrument of scientific activities of the Serbs in Hungary. Its editors,
with longer or shorter breaks, were renowned and learned
individuals in Vojvodina, such as Jovan Hadžić, Pavle Stamatović,
251