Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Срп ска вој во ди на при зна та је цар ским Уста вом 1849,
али ни је са ста ви ла ни две пу не де це ни је. Уки ну та је 1860.
и ње на те ри то ри ја је вра ће на у окри ље Угар ске, што је предста
вља ло на го ве штај да љег жи во та Хаб збур шке ца ре ви не као
двој не мо нар хи је, са ста вље не од аустриј ског и угар ског дела.
Име ВОЈ ВО ДИ НА оста ло је са мо при вре ме но на па пи ру, а
стал но у ср ци ма и на уму свих „Ми ле ти ће вих” Ср ба ко ји су се
хра бро бо ри ли за њу, са ве ром да ће иде ју ује ди ње ња Срп ске
вој во ди не са Ср би јом пре тво ри ти у де ло њи хо ви по том ци.
Јед но од основ них обележја овог вре ме на је сте по ја ва
ра зних срп ских уче них дру штава и њи хо вих гла си ла. Пр во орга
ни зо ва но књи жев но и на уч но дру штво би ло је Ма ти ца српска,
ко ју су 1826. осно ва ли уче ни срп ски ро до љу би и имућ ни
тр гов ци. Основ ни циљ јој је био „рас про стра ње ни је књи жества
и про све ште ни је на ро да срб ског”, као и да се „књи ге
срб ске ру ко пи сне на свет из да ју и рас про стра ња ва ју”. Као одјек
на Ма ти цу срп ску, у Бе о гра ду се 1841. осни ва „Дру штво
срб ске сло ве сно сти”, чи ји су по кре та чи би ли све са ми Ср би из
Угар ске, ме ђу ко ји ма се на ро чи то из два јао вр шча нин, да ро вити
пе сник и све стра ни књи жев ник Јо ван Сте ри ја По по вић (начел
ник Ми ни стар ства про све те у кне же ви ни Ср би ји и осни вач
На род ног по зо ри шта и На род ног му зе ја у Бе о гра ду).
Пр ве срп ске но ви не, на зва не „Но ви не серб ске”, по крену
те у Бе чу 1813, до 1835. ка да по чи њу да се штам па ју у Бе о­
гра ду и зо ву „Но ви не срб ске”, би ле су кроз чи тав XIX век најчи
та ни је но ви не код Ср ба. Пр ви књи жев но–на уч ни ча со пис
био је „Серб ски ле то пис” ко ји је 1825. у Пе шти по кре нуо Ђорђе
Ма га ра ше вић, а већ од сле де ће го ди не је пре шао у вла сништво
тек осно ва не Ма ти це срп ске. Овај ча со пис (да нас по знат
као Ле то пис Ма ти це срп ске) до Пр вог свет ског ра та био је
глав ни ор ган на уч не де лат но сти угар ских Ср ба. Кроз ње га су,
са ду жим или кра ћим пре ки ди ма као уред ни ци, про шле ви ђене
и уче не лич но сти у Вој во ди ни ка кви су би ли Јо ван Ха џић,
Па вле Ста ма то вић, Те о дор Па вло вић, Јо ван Су бо тић, за тим Јаков
Иг ња то вић, Су бо та Мла де но вић, Јо ван Ђор ђе вић, Ан то није
Ха џић, Јо ван Бо шко вић, Ми лан Са вић, Ти хо мир Осто јић и
др. Ништа ма ње за ни мљи ви ча со пи си током XIX ве ку би ли су
ал ма на си. Пи о нир ску уло гу у ово ме имао је је дан од нај у че нијих
љу ди код Ср ба с по чет ка XIX ве ка – Ди ми три је Да ви до вић,
ко ји је по ред вр ло чи та ног ал ма на ха „За бав ник” не што ка сније
по кре нуо и чу ве не „Но ви не срб ске”. У ово ме ни је за о ста јао
ни Вук Ка ра џић са сво јом „Да ни цом”, као ни „Серб ска пче ла”
writings “Life and adventures” and “ Fables” and it is well known
how Dositej looked physically thanks to his friend and the most
expressive Serbian classicist painter, Arsenije Arsa Teodorović.
Born in Pančevo, Teodorović spent large portion of his life
in Timisoara, but looking from the perspective of that time he
could still be considered “a resident of Novi Sad”. His contemporaries
remembered him as a very graceful and courteous gentleman
who lived very well off his painting. He travelled frequently,
thus on one occasion in Vienna in 1793 he paid a visit to the
famous Dositej and painted his portrait. It is not known today
where the original portrait is and if it has been preserved after
all, but according to many portraits of Dositej, done not only by
Arsa Teodorović but also by many other Serbian painters of the
19 th century, it could be said that this portrait of Dositej was and
still is the most expressive classicist portrait in Serbian painting
in general. Undoubtedly Arsa Teodorović was a Classicist painter
par excellence. Serene drawing, sculpturally shaped forms, neutral
light of a studio and balanced composition are Teodorović’s
main characteristics as a portrait painter.
In his time, Teodorović was more than just a productive
artist, that is to say “iconographer”. So far we know of nearly
twenty iconostases he painted, and there are far more individual
icons he has painted for Orthodox as well as for Catholic churches
in Vojvodina. The opus of portraits of Teodorović’s contemporaries
isn’t smaller either. But the question arises: how could he
have managed to receive and finish so many projects? In all likelihood,
Teodorović was very skilful, he knew how to communicate
with powerful and rich people, and he had assistants as well. He
wasn’t intrusive, he kept a distance, but he valued his work. He
realized, perhaps first among the Serbian painters, the significance
of publicity for a painter. After all, that would become quite
obvious when examining the lives and works of his two most
talented students, Konstantin Danil and Nikola Aleksić.
During the first twenty to thirty years of the 19 th century
art and culture in general, the Serbs in Vojvodina made huge
steps forward. Arsa Tedorović created an image of the artist as
an important factor in the civic society, and consequently other
artists followed him. One of them was painter Pavel Đurković
“Slavic-Serbian from Karlovac and Srem”. His opus in portrait art
is more significant than his ecclesiastical artworks in larger or
smaller churches. From 1824 he lived in Serbia where he came
upon the request of prince and ruler Miloš Obrenović, he por­
247