Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

кул ту ре и умет но сти. Мо ну мен тал не исто риј ске или ми то лошке
пред ста ве, на дах ну те ан тич ком ети ком и есте ти ком, у
срп ском сли кар ству пр вих де це ни ја овог сто ле ћа за ме ни ла је
јед на вр ста по ду нав ског би дер ма јер ског сти ла ко ји је до шао
из Бе ча, гра ђан ски сен ти мен та лан, по не кад и сла ду њав, али
ни ка да еп ски или ре во лу ци о на ран.
Иде је про све ће ног ап со лу ти зма и ра ци о на ли стич ког
духа, нај бо ље су из ра жене у ли ку и де лу До си те ја Об ра до вића.
Ка ко је До си теј пи сао нај ја сни је се ви ди у ње го вим најпо
зна ти јим шти ви ма, „Жи вот и при кљу че ни ја” и „Ба сне”, а
то што зна мо ка ко је из гле дао нај ви ше тре ба да за хва ли мо
ње го вом при ја те љу и нај и зра зи ти јем сли ка ру кла си ци сти код
Ср ба, Ар се ни ју Ар си Те о до ро ви ћу.
Ро ђен у Пан че ву, Те о до ро вић је до бар део жи во та провео
у Те ми шва ру, али је за оно вре ме ипак остао „жи тељ ново
сад ски”. Са вре ме ни ци су га упам ти ли као вр ло от ме ног и
уви ђај ног го спо ди на ко ји је до бро жи вео од свог сли кар ства.
Кре тао се пу но, те је јед ном при ли ком у Бе чу 1793. по се тио и
пор тре ти сао чу ве ног До си те ја. Да нас не зна мо где се тај ориги
нал ни рад на ла зи и да ли је уоп ште са чу ван, али по бро ју
на кнад но на сли ка них пор тре та не са мо од Ар се Те о до ро ви ћа,
не го и од дру гих срп ских сли ка ра XIX ве ка, мо же се ре ћи
да је овај До си те јев портрет био и остао нај и зра зи ти кла сици
стич ки пор трет у срп ском сли кар ству уоп ште. Ар са Те о доро
вић је без сум ње био кла си ци ста par ex cel len ce. Сми ре ни
цр теж, скулп тор ска мо де ла ци ја, не у трал но све тло ате љеа и
урав но те же на ком по зи ци ја, глав на су обе леж ја Те о до ро ви ћа
као пор тре тисте.
За сво је вре ме Те о до ро вић је био ви ше не го пло дан
умет ник, од но сно „жи во пи сац”. До са да је по бро ја но бли зу
два де сет ико но ста са што их је на сли као, а да ле ко ви ше има
ње го вих по је ди нач них ико на ко је је сли као за пра во слав не,
као и за ка то лич ке цр кве по Вој во ди ни. Ни шта ма ња ни је ни
га ле ри ја пор тре та Те о до ро ви ће вих са вре ме ни ка. По ста вља се,
ме ђу тим, пи та ње: ка ко је успе вао то ли ко по сло ва да скло пи
и за вр ши? По све му су де ћи, Те о до ро вић је био вр ло уме шан,
знао је ка ко да по сту пи са моћ ним и бо га тим љу ди ма, а имао
је и по моћ ни ке. Ни је се на ме тао, др жао се на од сто ја њу, али је
це нио свој рад. Схва тио је, мо жда пр ви ме ђу срп ским сли ка рима,
ко ли ко је за умет ни ка ва жан пу бли ци тет. Уоста лом, то ће
се нај бо ље ви де ти кроз жи вот и рад дво ји це ње го вих нај да рови
ти јих уче ни ка, Кон стан ти на Да ни ла и Ни ко ле Алек си ћа.
242
uity reverberated quite more in portrait painting. It was portrait
art that brought Serbian painting into the core of European Classicism.
One of artists who successfully painted portraits as well
as icons and iconostases was Teodor Ilić Češljar.
Two striking examples of Češljar’s abilities as a painter are
the ceremonial portrait of Archbishop of Vršac Archbishopric Josif
Jovanović Šakabenta and composition “Martyrdom of Saint Barbara”
that was commissioned by Archbishop of Pakrac Pavle Avakumović.
At his time, Češljar was considered an excellent painter of portraits.
Not large, but stylistically and irreproachably executed gallery of
Češljar’s contemporaries is a precious contribution to the study of
the portrait painting at the end of the 18 th century.
Concerning portrait art, Jakov Orfelin, a nephew of then
famous Zaharije Orfelin, wasn’t a less capable master at all. As a
“resident of Karlovac” he devoted a significant portion of his creativity
to portrait painting, but acquired fame quite more by painting
slightly idealized figures of saints, especially Christ and the
Mother of God. His pictorial and artistic abilities wouldn’t come
to light to such an extent if he hadn’t been successfully educated
at the Art Academy in Vienna from 1766 until 1770. Although he
painted iconostases in smaller places in the regions of Banat and
Srem, like in the monastery of Bezdin (near Arad, Romania), Orfelin
gave his most while painting, actually completing the iconostasis
of the Cathedral Church in Sremski Karlovci (at first he
worked with Kračun, and after him continued alone).
During the 18 th century centres of the vibrant cultural
and artistic life were, next to Budim in the upper north, Veliki
Bečkerek (Zrenjanin), Novi Sad, Zemun, Pančevo, Modoš (today
the town of Jaša Tomić), Subotica and Sombor in the north, and
Arad and Timisoara in the northeast of Banat. The last wave of
Migrations in the 18 th century ended with the fall of Koča’s Frontier
in Serbia in 1788. At that time, Serbs who escaped to Austria
faced the measures of the enlightened absolutism of Emperor
Joseph II, which compared to cruel Turkish despotism seemed
as the most liberal democracy: individual inferior position of
serfs was abolished, protective customs within the country were
cancelled, administrative centralism was introduced instead of
a government based on classes and the well-known “Patent of
religious tolerance” was declared. Young citizenry accepted new
ideas with enthusiasm. Young people from citizenry class were
recruited to study at foreign universities. Those young Serbian
intellectuals were inspired by the ideas and values that came