Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

са чу ва них њи хо вих пот пи са и за пи са, ми да нас зна мо за Дими
три ја Ба че ви ћа, сли ка ра и жи те ља кар ло вач ког, Сте фа на
Те нец ког, сли ка ра и жи те ља арад ског, Ва су Осто ји ћа и Јан ка
Хал ко зо ви ћа, сли ка ре и жи те ље Но вог Са да (ко ји је од 1748.
по стао сло бод ни кра љев ски град), Ди ми три ја По по ви ћа, слика
ра и жи те ља ве ли ко беч кеч ког (Зре ња ни на) и не ко ли ци ну
дру гих ко ји су се, као и они прет ход но по ме ну ти, пот пи си ва ли
не као зо гра фи, већ као „мо ле ри” (од нем. Ma hler – сли кар).
Дру га, вр ло ва жна но ви на код сли ка ра у овом пре лазном
пе ри о ду, од но си ла се на све ве ћу ико но граф ску раз у­
ђе ност. Ико но ста си у срп ским цр ква ма по ста ју ви ши за не коли
ко зо на на ко ји ма се ре дов но сли ка фриз пре сто них ико на
и из над ње га фриз ико на Ве ли ких пра зни ка. У гор њем де лу,
око кр ста Хри сто вог рас пе ћа, по ста вља ју се ду бо ре зни карту
ши, на ко ји ма се го то во ре дов но сли ка ју сце не стра да ња и
му че ња Хри сто вог (што су у за пад но е вроп ској ико но гра фи ји
ци клу си via cru cis). Оно што је, пак, по себ на но ви на су и но ве
сли ка не те ме, по пут кру ни са ња Бо го ро ди це, где Бог Отац и
Исус Хри стос се де ћи на обла ци ма и у при су ству Све тог Ду ха
кру ни шу Бо го ро ди цу, ре ли ги о зна сце на ко ја је ина че би ла
пот пу но не по зна та у ра ни јој ико но гра фи ји. Та ко ђе је и сце на
Бо го ро ди це Има ку ла те (Ima cu la ta co cep tio) но ва у ба рок ном
сли кар ству, као ре ци мо и при ка зи ан ђе о ских гла ви ца са крили
ма. Све ово пра ти и је дан нов при ступ у сли ка њу ко сти ма,
оде жди, ар хи је реј ских пре сто ла, где је утка на рас ко шна барок
на де ко ра тив ност у свом пра вом, пу ном сја ју.
С дру ге стра не, у овом пре ла зном пе ри о ду не рас ки дива
нит са би ћем пра во слав не ико не нај ја сни је се ви ди упра во
Угар ски хро ни ча ри из Ар па до вић ских вре ме на поми
њу да је у Угар ској и с јед не и с дру ге стра не
Ду на ва би ло пра во слав них, „грч ких”, ма на сти ра. Поло
ви ном XII ве ка Угар ском, та ко ре ћи, вла да ју Срби,
Је ле на, кћи ве ли ког жу па на Уро ша, као кра љи ца
и же на Бе ле II Сле по га, и њен брат Бе луш, као бан
хр ват ски и па ла тин угар ски. Исто риј ска је чи ње ни ца
да је Бе луш осно вао бе не дик тин ски ма на стир у Ба ноштиру,
на Ду на ву. Уз то, пре да ње го во ри да је срп скопра
во слав ну цр кву у Срп ском Ко ви ну, на че пељ ском
остр ву код Бу дим пе ште, већ кра љи ца Је ле на осно ва ла
као срп ски пра во слав ни ма на стир.
Ми лан Ка ша нин
230
Similar to Žefarović and his Stematography (where it was
necessary to cooperate with a more experienced Viennese engraver
and printer such as Toma Mesmer), in case of Zaharije
Orfelin and his most famous work Slavic Serbian and Wallachian
Calligraphy (Slovenoserbska i Valahiska Kaligrafija, which he engraved
with Viennese engraver Jacob Shmutzer). Credit for the
development of Serbian graphic art in the 18 th century belong to
Viennese engravers with whom our artists collaborated.
Through a series of graphic folios with representations of
the monasteries at Fruška Gora and Mount Athos, Liturgical Feasts
or medieval Serbian rulers, the Serbian graphic art in the 18 th century
reached its zenith, while Baroque art ideas it contained received
its best interpreter.
The space between anonymous iconographers and educated
Baroque painters couldn’t be surmounted in a sudden leap,
even more since these differences were more than apparent. A
whole generation of artists, who were named “Masters of the transitional
period” in literature, took over the role of “unifiers” of two
styles. The first thing that made those younger artists different
than the old traditionalists was authorship. Due to their preserved
signatures and inscriptions, today we know of Dimitrije Bačević,
painter and resident of Karlovac, Stefan Tenecki, painter and resident
of Arad, Vasa Ostojić and Janko Halkozović who were painters
and residents of Novi Sad (which in 1748 became a free royal city),
Dimitrije Popović who was a painter and resident of Veliki Bečkerek
(Zrenjanin) and several other painters who signed themselves, like
the aforementioned artists, not as iconographers (zographs) but
as “mahlers” (from the German word for painter).
Hungarian chroniclers from Arpadović’s times mentioned
that in Hungary the Orthodox “Greek” monasteries
existed on both sides of the Danube. In the mid-
12 th century, Hungary was ruled, so to say, by the Serbs;
Jelena, daughter of Great Župan (ruler of the whole
country) Uroš as well as Queen and wife of Bela II the
Blind and her brother Beluš who was Croatian ban (duke)
and Hungarian palatine. It is a historical fact that Beluš
founded a Benedictine monastery in Banoštira on the
Danube. In addition, a legend says that the Serbian Orthodox
Church in Srpski Kovin, on the Čepelj Island near
Budapest, Queen Jelena had already established as the
Serbian Orthodox monastery.
Milan Kašanin