Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

„Вје тар је од у век био вје тар,
а пје сак је од у век био пи је сак.
И вје тар је без по чин ка пре вр тао
и за о ра вао пи је сак, али ни ти је
вје тар пи је ска пре вр нуо,
ни ти је пи је сак вје тра умoрио”
раз ло жној жр тви дру штва ко је по чи ва на на си љу, у ко ме
управ ник там ни це Ла тиф бег фи ло зо фи ра ка ко не ма не вино
осу ђе них, јер људ ска кри ви ца је веч на и не ра зу мљи ва
(„Ов де не ма не ви них. Ни ко ов де ни је до шао слу чај но. Је ли
пре шао праг ове Авли је, ни је он не вин. Скри вио је не што, ма
би ло у сну”) а оно што Ан дри ћа чи ни ве ћим Каф ком од Кафке
(ко ји је о се би го во рио ка ко тра жи ону из вор ну кри ви цу,
ко рен свих за ла), то је пе дант ни, го то во сит ни ча ви а ина че
бри љант ни ре а ли зам – го ми ла де та ља ко ји чи ни то ли ко живот
ном и су ро во мо гу ћом при чу о све ту там ни це и там ни ци
све та, док се, као и сва Ан дри ће ва про за, спо ро ву че пре ма
свом кра ју, том спо ро шћу на го ве шта ва ју ћи да кра ја иона ко
не ма, не ма се куд жу ри ти.
По сле ра та, 1920, об ја ви ће бри љант ну при по вет ку Пут
Али је Ђер ђе ле за, на слу тив ши свој књи жев ни пут по ни ра ња у
исто ри ју, тра га ју ћи у њој за из во ри ма ми та и ле ген де, на ла зећи
у њи ма и ве чи ту за го нет ку, и ве чи ти од го вор на пи та ња чове
ко вог сми сла, и за ко ју ће сам ре ћи: „Од Али је Ђер ђе ле за,
ја се ви ше ни сам ма њао”.
Сту па у ди пло мат ску слу жбу, и пра ви за вид ну гра ђан ску
ка ри је ру ди пло мат ског чи нов ни ка. Ње го ви ди пло мат ски из вешта
ји по се ду ју лу цид ну моћ ана ли зи ра ња, и чак пред ви ђа ња
исто риј ских до га ђа ја. Слу жбу је у Ри му, Бу ку ре шту, Гра цу, Марсе
ју, Ма дри ду и Же не ви, а ка ри је ру за вр ша ва на ме сту опу но моће
ног ми ни стра у Бер ли ну, где га за ти че рат, ко ји про во ди у осами,
по ву чен од јав но сти, у вла сти том кућ ном при тво ру. За па жен
је ње гов гест ти хог от по ра кад је од био да му као срп ском пи сцу
штам па ју књи ге док тра је фа ши стич ка оку па ци ја. Док је рат
бе снео Евро пом, Ан дрић је на пи сао сво је нај зна чај ни је књи ге,
ро ма не На Дри ни ћу при ја, Трав нич ка хро ни ка и Го спо ђи ца. Сва
три ро ма на об ја вио је 1945. Де сет го ди на ка сни је по ја вљу је се
пред јав но шћу ње го во ре мек-де ло Про кле та авли ја.
Но бе ло ву на гра ду за књи жев ност до био је 1961.
“Wind has always been just wind,
and sand has always been just sand.
And the wind has always,
ceaselessly, tumbled the sand over
and ploughed it, but neither
the wind succeeds in tumbling
the sand over nor does the
sand make the wind tired”
prehensible, and thus there are no innocents, everyone is guilty
(“There are no innocents in this courtyard. Nobody came here by
accident. If he stepped out of the doorway of this yard, then he
isn’t innocent. He has committed a crime if nowhere else than in
his dreams.”). But it is the meticulous, almost pedantic and above
all brilliant realism that makes Andrić a greater Kafka than Kafka
himself (who declared that he was looking for the authentic culpability,
the root of all evils). A pile of details that Andrić brings makes
the story about the world of prison and the prison of the world so
dynamic and brutally possible to the extent of cruelty. In spite of
this, the story itself is the same as the rest of Andrić’s prose: it flows
slowly towards the conclusion and this slowness predicts that there
is no end anyway, thus there is no need to hurry.
In 1920, after World War I, he published a brilliant short story
“The Journey of Alija Đerzelez”, sensing his literary path would dive into
history. He used history to search for the sources of myths and legends,
finding in them both the eternal enigma and eternal answer to the
questions of the essence of human existence. Speaking about his story,
Andrić stated: “I have not changed since [I wrote] Alija Đerzelez”.
He entered the diplomatic corps and achieved success in this
career. His diplomatic reports demonstrate his lucid analytical abilities
and even predictions of historical development. He served in Rome,
Bucharest, Graz, Marseille, Madrid and Geneva. He concluded his diplomatic
career when he was appointed the minister plenipotentiary to
Berlin. During World War II he lived in Berlin, isolated, withdrawn from
the public in his own home imprisonment. However, his silent resistance
was noticed when he, as a Serbian writer, refused the offer for
publishing his books as long as the fascist occupation lasts. While war
raged all over Europe, Andrić wrote his most important books: novels
The Bridge on the Drina, The Bosnian Chronicle and The Woman from
Sarajevo. All three novels were published in 1945. Ten years later his
masterpiece Devil’s Yard was presented to the public.
In 1961 Ivo Andrić received the Nobel Prize for Literature.
217