Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

ле, или згу сну ти у ар хе тип ске по ру ке, а му драц Ан дрић, над
кр хо ти на ма на ших жи во та не те ши нас, не са у че ству је због
на ше тра гич но сти не го јед но став но, као онај ко ји зна, про шапће:
све је, ипак, би ло до бро.
За ве са над по зор ни цом људ ског жи во та код Ан дри ћа
се ни кад не спу шта: ни шта не по чи ње пр вом, ни шта не за врша
ва по след њом стра ни цом књи ге.
О че му год пи сао овај гор ки и ти хи го спо дин као да само
опи су је ху ја ње ве тра про ла зно сти над љу ском суд би ном. У
свом нај гла со ви ти јем де лу, ро ма ну На Дри ни ћу при ја, у ко јем
че ти ри ве ка све те че а ни шта се не ме ња, где глав ни ју на ци
као да ни су љу ди не го Про стор и Вре ме, Ан дрић ће на пи са ти:
„...а под укру ће ним обла ци ма из гле да ло је да се ни шта не
раз ви ја и не мре, то ли ко је но во жи то ли чи ло на лањ ско, и
по кој ни на но во ро ђен че... Јер: Вје тар је од у век био вје тар, а
пје сак је од у век био пи је сак. И ве тар је без по чин ка пре вр тао
и за о ра вао пи је сак, али ни ти је вје тар пи је ска пре вр нуо, ни ти
је пи је сак ве тра умoрио.”
Иво Ан дрић ро ђен је у Бо сни, ода кле је оти шао у Загреб,
Беч и Кра ков, да сту ди ра сло вен ску књи жев ност и
ис то ри ју. 1914. оп ту жен од аустро у гар ских вла сти за ве леи
зда ју, го то во го ди ну да на про во ди утам ни чен, а две го дине
у про гон ству…То за твор ско ис ку ство са жео је у књи гу
сти хо ва Ex pon to, а мно го ка сни је, већ као са свим зрео пи ­
сац, опи сао у ро ма ну Про кле та авли ја, о чо ве ку као без­
The curtain never descends over the stage of human life in
Andrić’s novels: nothing begins with the first nor ends with the last
page of the book.
It seems that everything this bitter and silent man has written
only describes whistles of the passing nature of human destiny.
In his greatest work, The Bridge on the Drina, four centuries passed
without anything changing, while the main characters appear to be
more like embodiments of space and time than human beings. Andrić
wrote: “…and under the sturdy clouds everything seemed unchangeable
and undying, unripe wheat looked like the wheat from the year
before, while the deceased looked like the newborn…. Because: Wind
has always been just wind, and sand has always been just sand.
And the wind has always, ceaselessly, tumbled the sand over and
ploughed it, but neither the wind succeeds in tumbling the sand over
nor does the sand make the wind tired.”
Ivo Andrić was born in Bosnia, then moved to Zagreb, then
Vienna and Krakow to study Slavic literature and history. In 1914 he
was accused by the Austrian-Hungarian regime of betrayal, was arrested
and spent one year in prison and two more years in exile…He
described his imprisonment experience in a book of poems entitled
“Ex ponto”, and many years later, as an entirely established writer,
in the novel “Devil’s Yard”. This novel tells the story of a man who,
without a reason, became a victim of a state based on violence. The
governor of the prison described in the novel was Latif-beg and he
philosophises about human culpability, which is eternal and incom­
Страх
идео сам да је у ова времена, главни и често једини
„В покретач људског деловања страх, панички, неразуман,
често посве безразложни али истински и дубоки
страх. Можда је у почетку било и других мотива, али
данас је главни страх. Од страха су људи зли и подли,
од страха су дарежљиви, чак и добри... Смјела, дивна
ду ша човекова лежи мртва као камен на дну мора, а
тијелом го сподари бестијални страх и неразумљива
па ника жи ва ца”.
(Ex Ponto)
„Тако је већ одавно овде у нас: ко је срчан и по носан
тај брзо и лако губи хлеб и слободу, иметак и живот
али онај који повије главу и преда се страху, тај опет изгу
би толико од самог себе, толико га страх поједе да му
жи вот не вреди ништа.”
(Травничка хроника)
Fear
have seen that, in these times, the main and frequently
„I the sole initiator of human action is fear - panicking,
senseless, often groundless, but true and profound fear. Perhaps
there were other motives in the beginning, but nowadays
fear is the main one. Fear makes people evil and mean,
it makes them generous, even good… The daring, wonderful
soul of man lies dead like a stone at the bottom of the sea,
while his body is governed by the bestial fear and incomprehensible
panic of nerves.“
(Ex Ponto)
„It has been like this here since long ago: he who
is courageous and proud loses his bread and freedom, his
property and life, quickly and easily, but he who bends his
head and gives in to fear, he loses so much of himself, he
is so consumed by fear that his life becomes worthless.“
(Travnička hronika - The Travnik Chronicles)
216