Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

”Не ма не ви них. Ни ко ов де
ни је до шао слу чај но.
Је ли пре шао праг ове Авли је,
ни је он не вин. Скри вио је
не што, ма би ло у сну”
“There are no innocents.
Nobody came here by accident.
If he enters this yard, then he is not
innocent. He has committed a crime,
if nowhere else than in his dreams”
да је уза луд но и по гре шно тра жи ти сми сао у бе зна чај ним
а при вид но та ко ва жним до га ђа ји ма ко ји се де ша ва ју око
нас, не го да га тре ба тра жи ти у оним на сла га ма ко је сто ле ћа
ства ра ју око не ко ли ко глав них ле ген ди чо ве чан ства.” Ова
ре че ни ца, об ја вље на још 1935, по ми шље њу кри ти ча ра, изра
жа ва срж по е ти ке Иве Ан дри ћа, је ди ног срп ског но бе ловца,
ства ра о ца чи је књи жев но де ло представља кру ну срп ске
умет но сти два де се тог ве ка.
А о ње го вом зна ча ју за на ци о нал ну кул ту ру, мо жда најбо
ље го во ри би зар на анег до та по ко јој је, јед но де те, на вест
о Ан дри ће вој смр ти, за пи та ло: ако је Ан дрић умро, ко је сад
књи жев ник?
Ан дри ће вом ре че ни цом о бе зна чај но сти при вид но то лико
ва жних до га ђа ја, као пра те ћи не ке не ра зу мљи ве тра го ве
у сне гу про ла зно сти, мо же се до ћи до је згра (хлад но ће која
гре је!) Ан дри ће вог, зре лог, мир ног, му дрог при по ве да ња
у ко ме до га ђа ји те ку као ре ка, пу ни људ ских на да и са увек
истим кра јем – тра гич ним, над ко јим оста је да леб ди ве чи то
пи та ње сми сла људ ског тра ја ња. Па опет, све те пе си ми стичке
при че, ко је се ве зу ју јед на за дру гу у не пре кид ни ла нац
људ ске суд би не, не завршавају ни оча јем, ни без на ђем – саби
ра ју ћи ну ле, Ан дрић сти же до бес ко нач ног – као да на ла зи
кључ за веч ну ле по ту људ ског тра ја ња, у стал ном вра ћа њу
истог (Ничеовскo Ewi ge Wi e der kunf). Са ор лов ских ви си на на
ко ја се пе ње при по ве дач, леб де ћи над ре ком људ ском тра јања
све по ста је ла ко, про ла зно, ра зу мљи во, оче вид но…и сва ки
уна пред ја сан крај са мо је по че так.
Ни ко нас, чи та о це, не са мо у срп ској не го чак ни у светској
књи жев но сти, та ко јед но став но не ми ри са вла сти том
бе зна чај но шћу – бе сми сао сва ке људ ске при че са мо је ма ли
ка ми чак у мо за и ку исто ри је ко ја оди ше сми слом, то ли ко да
по ста је сми сао сам. Kод Ан дри ћа, вре ме, нај ве ћи крв ник чове
ков и нај ве ћи при ја тељ чо ве чан ства, као да опред ме ћу је
људ ске сно ве, ле по та и до бро увек би ва ју по бе ђе ни, али никад
из гу бље ни, они се вра ћа ју опред ме ће ни у ка мен, у сим боthe
heart of Ivo Andrić’s poetics, the only Serbian Nobel Prize winner
and an author whose literary work is considered the crown of Serbian
art in the 20 th century.
The significance Andrić had in the national culture is perhaps
best described by an uncanny anecdote: hearing the news that Andrić
died, a child asked: If Andrić has died, who is the novelist now?
Through Andrić’s phrase about the insignificance of seemingly
very important events in life, like the searching for some incomprehensible
footsteps in a snow of the ephemeral, one can reach the
nucleus of Andrić’s mature, serene and wise storytelling (a coldness
that heats!) in which events flow like a river, events that are full of
human hopes and that always end in the same, tragic way, above
which hovers the everlasting question of the meaning of human existence.
And again, all these pessimistic stories that come in succession,
forming an uninterrupted chain of human destiny, do not
result in despair or hopelessness. Adding up zeros, Andrić reaches
the infinite, and it seems he has found the key to the eternal beauty
of human existence in the perpetual return of the same (Nietzsche’s
notion of Ewige Wiederkunf). Looking from an eagle’s height that a
writer reaches while flying above the river of human existence, everything
seems effortless, ephemeral, explicable, evident…and every
ending, considered clear beforehand, is actually only the beginning.
Andrić succeeded like no one else before in Serbian or even
world literature, to make us, the readers, recognise our own insignificance,
and he accomplished that in such a simple manner. The
meaninglessness of any human story is only a small piece of the
stone in a mosaic of history that is so meaningful that it evolves into
the meaning itself. Andrić regards time as the greatest executioner
of man and the greatest companion of humanity. It is time that embodies
man’s dreams, where beauty and good are always defeated,
but never lost since they return in the form of a stone, shaped as
symbols and condensed into archetypal messages, and sage Andrić
doesn’t comfort us in looking at the fragments of our lives, he doesn’t
sympathise in our tragedy, but, as the one who knows, he simply
whispers: still, in the end, everything was good.
215