Monografija - prvo izdanje - niska rezolucija

Опи си вао је, ре че ни ци ма ду го бру ше ним као ди ја мант, с
не ве ро ват ним ми ром при по ве да ча („Ду бо ке во де ти хо
те ку”) и су здр жа ни ма за но сом пе сни ка, Бо сну, зе мљу у ко јој
је ро ђен, где су се сре ле три ве ли ке религије – ислам, ка толи
чан ство и пра во сла вље (де кла ри сао се као „Ср бин, ри мо като
лич ке ве ре”) као „мрач ни ви ла јет”, и у ње го вим књи га ма,
кад се чи та ју да нас, по сле све га што се по след њих де це ни ја
у Бо сни де ша ва ло, на ла зи мо не што про фет ско. Бо сну је дожи
вља вао и по зна вао и во лео је, без об зи ра на то што је на
дну ње не ве ли ке и ве чи те тај не наслућивао не ко ми стич но и
го то во суд бин ско зло.
У му дрост ње го ве ре че ни це ка ко „у ра ту па мет ни за ћуте,
бу да ле про го во ре, а фу ка ра се обо га ти”, кад је Бал ка ном
и Бо сном, де ве де се тих го ди напрошлог века, по чео да
бе сни гра ђан ски рат, има ли смо при ли ку да се још
јед ном уве ри мо.
Ан дри ће во де ло да нас је ак ту ел ни је не го он да
кад је за ње га до био Но бе ло ву на гра ду.
„Бо сан ско зло” ни је ни ње га за о би шло.
„По сле об ја вљи ва ња на слов не страни
це му сли ман ског ли ста Vox, на ко јој је
Иво Ан дрић на цр тан на би јен на ко лац, у
ви ду за ши ље не олов ке, крај ви ше град ског
мо ста ко ји је ове ко ве чио у ро ма ну „На
Дри ни ћу при ја”, 1. 7. 1991, око 17 ча со ва,
по ру шен је мер мер ни спо ме ник овом пи сцу,
на Тр гу Осло бо ђе ња у Ви ше гра ду”, пи ше у
ак ту бр.15/93, Ту жи ла штва у Ви ше гра ду.
А јед на те ро ри стич ка гру па му сли мана
из Го ра жда по ку ша ла је у Хер цег Но вом
да ми ни ра Ан дри ће ву би сту и ње гов спо мендом,
а
„у екс пло зи ји на ста лој не струч ним
ру ко ва њем екс пло зив ним сред стви ма из губи
ла су жи вот два ли ца”, ка же се у из ве шта ју
цр но гор ске по ли ци је.
Од људ ског зла, ни ле по том, ни му дро шћу
не мо жеш се са чу ва ти. Ни смрт те од ње га не мо же
за шти ти ти.
„Збу њи ван ду го оним што се
до га ђа око ме не, ја сам у
дру гој по ло ви ни свог живо
та до шао до за кључ ка:
214
Andrić described Bosnia as a “dark land” with his sentences,
sentences that he polished like they were diamonds, and with
the astonishing serenity of a storyteller (“Deep waters run quietly”)
and reticent inspiration of a poet. This was the land where he was
born, and where three big religions met: Islam, Catholicism and Orthodox
Christianity (he declared himself a “Catholic Serb”). Bearing
in mind what happened in Bosnia during the previous decades, one
could find something prophetic in Andrić’s still popular books. He felt,
knew and loved Bosnia regardless of his intuition that sensed some
mystical and almost predestined evil at the bottom of Bosnia’s great
and everlasting secret.
During the 1990s, when civil war raged across Bosnia and the
Balkans, we had a chance one more time to see for ourselves the
wisdom of his sentence “in a war the wise become silent, the fools
start to speak, and the bastards become rich”.
Andrić’s work is even more authentic today than it was in the
time when he received his Nobel Prize.
“Bosnian evil” didn’t overlook him either.
“On 1 July, 1991, around 5 PM, following the
publication of the cover page of the Muslim magazine
Vox bearing an illustration of Ivo Andrić impaled on a
sharpened pencil on the same bridge in Višegrad he
made eternal in his novel The Bridge on the Drina,
the marble monument to this novelist at the Square
of Liberation (Oslobođenje Square) in Višegrad was
torn down”, according to Višegrad’s Act No. 15/93 of
the Public Prosecution.
A group of Muslim terrorists from Goražde tried
to blow-up Andrić’s bust and his memorial place located in
Herceg Novi, and “ two people died in the explosion which
occurred due to inept handling of the explosives”, states the
report of the Montenegrin police.
One cannot protect oneself from the evil in humans,
neither by beauty nor by wisdom. Not even in death.
“Being confused for a long time with what was happening
around me, in the second half of my life I came to a conclusion: it
is pointless and wrong to search for sense in events taking place
around us that are insignificant or only seem important,
rather we should look for it within the layers that
centuries have formed around a few primary
legends of humanity.” This phrase, published
even in 1935, according to the critics, reveals