KuŠ! maj 2016
Kulturno-umetnički špajz
Kulturno-umetnički špajz
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
oj 04, <strong>maj</strong> <strong>2016</strong>.<br />
Kulturno-umetnički špajz<br />
Đango<br />
Munja sa<br />
tri prsta<br />
Katja Topalović<br />
Život je upotreba<br />
svih bojica iz kutije<br />
plava<br />
tetovaža<br />
Borilački<br />
klub<br />
13. noć<br />
Muzeja<br />
Intervju:<br />
IVANA TODOROVIĆ<br />
Iskoračiti van zidova muzeja<br />
mudrizmi<br />
The sequel
Kulturno-umetnički špajz<br />
broj 04 <strong>maj</strong> <strong>2016</strong>.<br />
Urednica:<br />
Nikolić Jovana<br />
Lektor:<br />
Vujić Aleksandra<br />
Dizajneri:<br />
Abramović Filip<br />
Karanović Mirjana<br />
Kolarović Marko<br />
Živković Tamara<br />
Reč urednice<br />
Ikona iz Kuenke<br />
str. 3<br />
str. 6<br />
Borilački Klub: Palahnjuk Vs<br />
Finčer<br />
str. 12<br />
Srpska braća... Irci - predstava<br />
,,Ples sa bogovima”<br />
str. 20<br />
Iz meseca u mesec<br />
str. 4<br />
Katja Topalović: Život je upotreba<br />
svih bojica iz kutije<br />
str. 8<br />
Đango: Munja sa tri prsta<br />
str. 16<br />
Lekcija o blokbasterima: film<br />
,,Betmen protiv Supermena”<br />
str. 22<br />
Reč urednice<br />
Ako se do sada nijednom niste probudili i pomislili pre ili tokom jutarnje kafe “danas bih baš mogla/o<br />
da odem u muzej”, možda je ovaj <strong>maj</strong> pravo vreme da vam se to desi! Ako ne spontano, onda probajte eksperimentalno<br />
i na silu, a rezultate nam možete poslati u bilo kom audio-vizuelnom formatu ili putem rukom pisane<br />
kaligrafske čestitke. Tokom <strong>maj</strong>a ćete imati prilike za susret jedan na jedan sa domaćim muzejima, pošto nam<br />
slede dve velike manifestacije na teritoriji cele države, koje ne ostavljaju mnogo prostora za uobičajene izgovore<br />
svih onih koje savest s vremena na vreme podseti da možda ne idu u muzeje koliko “bi trebalo”. Muzeji<br />
Srbije, deset dana od 10 do 10 je prva manifestacija koja ukida izgovor slobodnog vremena, pošto će muzeji<br />
biti otvoreni do 10 sati uveče, a ako nas vreme u <strong>maj</strong>u posluži sigurno nećemo provoditi prolećne večeri u kući.<br />
Doduše, i ako nas iznenadi prolećni pljusak, zašto se od njega ne bismo sakrili u muzeje? U koje će, čisto da<br />
dodam, ulaz biti besplatan.<br />
Druga manifestacija je Noć muzeja koja tradicionalno deli ljude na one koji je jedva dočekaju i one koji<br />
neće-da-se-guraju-u-redovima-sa-ljudima-koji-inače-ne-bi-kročili-u-muzej-ali-im-je-bitno-da-te-večeri-buduviđeni.<br />
Mene ne pitajte za mišljenje, ja pripadam grupi prvoj. A ne vidim ništa toliko loše ni u tome da se u<br />
muzej kroči makar i zbog socijalnog prestiža, kamo lepe sreće da se pojavljivanje u svetoj auli muzejskoj smatra<br />
okruženjem u kojem treba biti viđen. Doduše, oni koji bez ozleda stignu do nekih izložbenih prostora u Beogradu,<br />
poput Barutane, zaslužuju i selfi i mišiće listova koje će usput dobiti.<br />
Autori:<br />
Belopavlović Igor<br />
Kolarović Marko<br />
Nikolić Jovana<br />
(MoonQueen)<br />
Vučenović Uroš<br />
(Logoreik)<br />
Vujić Aleksandra<br />
Živković Tamara<br />
Autor slike sa naslovne strane:<br />
Katja Topalović<br />
Plava tetovaža<br />
str. 24<br />
Rimski spomenici u Velikom<br />
barutnom magacinu<br />
str. 28<br />
13. Noć muzeja: Kulturom i smehom<br />
protiv sujeverja<br />
str. 32<br />
Strip ,,Larpurlartizam”<br />
str. 36<br />
Mudrizmi: The sequel<br />
str. 26<br />
Kako čitati muziku: Nabokov<br />
str. 30<br />
Intervju: Ivana Todorović<br />
str. 34<br />
Kada vas ponese atmosfera umetnosti i kulture, dve vrednosti kojima kao civilizacija oduvek težimo, hteli<br />
to da priznamo ili ne, odmorite se od špartanja po muzejima, na primer, u pozorištu. Ako ste od onih koje udari<br />
sunčanica od naglog proleća, zagorčite ga malo predstavom Ples sa bogovima u Beogradskom dramskom pozorištu,<br />
ili za ljubitelje pisane reči, Palahnjukovim Borilačkim klubom ili Nabokovljevom Lolitom. Spoznato<br />
svarite uz melodije Đanga, munje sa tri prsta, i prosto, ako do sada to niste uradili, ovaj mesec života probajte<br />
da posvetite umetnosti.<br />
Puno prolećnih večeri u lepim ambijentima<br />
i još lepšim društvima, želi vam<br />
Urednica<br />
Jovana Nikolić<br />
Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije, pitanja i pohvale, naša adresa je:<br />
casopis.kush@gmail.com<br />
2 3
10.Maj<br />
EVROPA, Atelje 212 (Imaginarni i Cankarjev dom,<br />
Slovenija)<br />
12.Maj<br />
NEOPLANTA, Bitef Teatar (Novosadsko pozorište<br />
Ujvideki)<br />
13.Maj<br />
SIRANO, Narodno Pozorište<br />
15.Maj<br />
ANŽELIKA (premijerna obnova komične<br />
opere), Teatar i opera Madlenianaum<br />
PREMIJERE:<br />
KNJIŽEVNOST:<br />
26.APRIL-20.MAJ<br />
Od 26. aprila do 20. <strong>maj</strong>a u Narodnoj biblioteci<br />
Srbije imaćete mogućnost da uđete u kabinu<br />
L.I.R, odaberete knjigu sa police i pred vama<br />
će se pojaviti virtuelni glumac koji će vam uz<br />
muziku pročitati odlomak odabranog dela.<br />
Radno vreme kabine L.I.R. je od ponedeljka<br />
do petka 10-14 sati i 15-19 sati, subotom 11-<br />
15 sati.<br />
16.MAJ<br />
U ponedeljak, 16. <strong>maj</strong>a, u Maloj sali SKC-a,<br />
možete prisustvovati razgovoru o knjizi Problemi<br />
savremene književne istorije, čiji je autor<br />
Nenad Nikolić. U razgovoru, pored autora,<br />
učestvuju i Nikola Marinković i Miša<br />
Đurković.<br />
19.MAJ<br />
Razgovor o zborniku Poetika i interpretacija,<br />
koji je objavljen u čast Radivoja Mikića,<br />
možete ispratiti 19. <strong>maj</strong>a u Maloj sali Zadužbine<br />
Ilije M. Kolarca. Razgovor počinje<br />
u 19:30h, a u njemu učestvuju: dr Zorica<br />
Nestorović, dr Aleksandar Jovanović, dr Milo<br />
Lompar, dr Milan Aleksić i dr Radivoje Mikić.<br />
25.MAJ<br />
U okviru ciklusa Naši savremenici, 25. <strong>maj</strong>a,<br />
u Maloj sali Studentskog kulturnog centra,<br />
održaće se predavanje pesnika Milosava<br />
Tešića pod nazivom – Jer ipak ima neka vasiona…<br />
Urednik ciklusa je Vesna Kapor.<br />
15.Maj<br />
BETON MAHALA, Zvezdara Teatar (Novi Pazar)<br />
17.Maj<br />
MREŠĆENJE ŠARANA, Atelje 212<br />
18.Maj<br />
POGLED S MOSTA, Atelje 212 (Gradsko pozorište<br />
Podgorica)<br />
20.Maj<br />
JULIJE CEZAR, Zvezdara Teatar (NP Sombor, CZK<br />
Svijalnac, Bidva grad Teatar)<br />
LIKOVNI PROGRAM:<br />
12-21.MAJ<br />
Druga po redu, manifestacija Muzeji Srbije, deset<br />
dana od 10 do 10, ove godine održaće se od 12. do<br />
21. <strong>maj</strong>a. Muzeji u mnogim gradovima biće otvoreni<br />
za posetioce od 10 časova ujutru do 10 časova<br />
uveče a ulaz će biti besplatan. Više podataka i spisak<br />
muzeja pogledajte na ovoj [stranici].<br />
21.MAJ<br />
Trinaesta Noć muzeja ove godine održaće 21. <strong>maj</strong>a od<br />
17h do 1h posle ponoći. Više informacija na stranama<br />
32-33 i na [sajtu] Noći muzeja.<br />
23.MAJ<br />
U okviru likovnog programa Doma kulture Studentski<br />
grad, u <strong>maj</strong>u počinje ciklus predavanja iz istorije umetnosti.<br />
Prvo predavanje, Motiv pesnika u slikarstvu Gistava<br />
Moroa, održaće se 23. <strong>maj</strong>a u 19. časova, u klubu-knjižari<br />
Magistrala. [link]<br />
17.MART-15.JUL<br />
U Galeriji Prirodnjačkog muzeja (Mali Kalemegdan 5) do 15.<br />
jula biće otvorena izložba „Šumovi mora“ koja posetiocima<br />
otkriva svet mekušaca (školjki, puževa i glavonožaca), sa dna<br />
svetskih mora i okeana, iz Opšte zbirke mekušaca Prirodnjačkog<br />
muzeja.<br />
MUZIKA:<br />
7.MAJ<br />
U galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti otvorena je gostujuća<br />
izložba Narodnog muzeja iz Kraljeva – Jelena, velika kraljica,<br />
posvećena Jeleni Anžujskoj i njenoj ktitorskoj delatnosti,<br />
manastiru Gradac. Izložbu možete pogledati i tokom <strong>maj</strong>a.<br />
IZ<br />
U subotu 7. <strong>maj</strong>a u Domu omladine nastupiće<br />
Jack Oblivian & The Sheiks u okviru organizacije<br />
Memfis Beograd. Memfis, kao rodno mesto<br />
rokenrol muzike je i pozadina ovog koncerta, a<br />
na bini će se nakon Jack Oblivian-a i njegovog<br />
benda, naći Amy LaVere & Will Sexton. Karte<br />
su u prodaji po ceni od 1.500 dinara, a na dan<br />
koncerta cena će iznositi 1.800 dinara. Više<br />
informacija o koncertu možete naći na sajtu<br />
Doma omladine.<br />
11.MAJ<br />
MESECA<br />
U MESEC<br />
Vasil Hadžimanov bend i David Binney predstaviće<br />
album „Alive“ koncertom 11. <strong>maj</strong>a<br />
u Akustičnoj bašti Kulturnog centra Grad.<br />
Ulaznice se mogu nabaviti u Design Shop-u<br />
KC Grada po ceni od 500 dinara, a na dan<br />
koncerta cena karata će iznositi 600 dinara.<br />
18.MAJ<br />
Američka art-rok grupa Tuxedomoon<br />
nastupiće u Domu omladine 18. <strong>maj</strong>a, u<br />
okviru svoje svetske turneje Half-Mute.<br />
Cena ulaznice je 1.200 dinara.<br />
28.MAJ<br />
Disciplin A Kitschme održaće koncert u<br />
bašti SKC-a u subotu 28. <strong>maj</strong>a. Koncert<br />
se održava povodom promocije<br />
njihovog novog albuma “Opet”. Karte<br />
se mogu naći po ceni od 1.000 dinara,<br />
na blagajni Doma omladine.<br />
31.MAJ<br />
Naša gitaristkinja i pevačica Ana<br />
Popović održaće 31. <strong>maj</strong>a koncert<br />
u klubu Hangar. Beograd će biti<br />
samo jedna od stanica u sklopu<br />
Anine obimne turneje. Ako ste fan<br />
jakog bluz i rok zvuka obavezno<br />
ne propustite ovaj koncert. Cene<br />
ulaznica, koje se mogu nabaviti<br />
preko Eventim prodajne mreže,<br />
iznosiće 1.200 dinara, a za VIP<br />
ložu 1.600 dinara.<br />
4 5
SLIKA MESECA<br />
tekst je napisan na osnovu diplomskog rada Ane Vranješ<br />
Ikona iz Kuenke<br />
Ikona diptih, pronađena u španskom gradu Kuenka, prikazuje<br />
Bogorodicu i Hrista okružene poprsjima 28 svetaca. Iza<br />
predstava ovih svetaca nalaze se udubljenja sa česticama<br />
relikvija svakog od njih. Ikona se datuje izmedju 1382. godine<br />
– vreme dobijanja despotske titule i 1384. – godine<br />
Tomine smrti. Ikona je urađena temperom i zlatom na dasci i<br />
ukrašena je okovom od srebra, dragim kamenjem i biserima.<br />
U 16. veku dobila je crvene somotske korice izvezene zlatom<br />
Toma Preljubović bio<br />
je srednjevekovni<br />
srpski velmoža koji<br />
je iz Janjine vladao<br />
velikim delom Epira u periodu od<br />
1366. godine sve do svoje smrti<br />
1384. godine. Toma Preljubović<br />
bio je vešt ratnik i vladar, koji je<br />
sedamdesetih godina 14. veka porazio<br />
vojsku Malteških vitezova i<br />
izborio se sa albanskim plemenima<br />
na teritoriji Epira, zbog čega je<br />
dobio naziv Albanoubica. Sudeći<br />
po njegovoj ktitorskoj delatnosti,<br />
mahom vezanoj za manastir Meteore,<br />
bio je pobožan i moralan<br />
čovek. U brak iz političkih razloga<br />
stupio je sa Marijom Angelinom,<br />
ćerkom Radoslava Hlapena,<br />
još jednog veoma moćnog čoveka<br />
tog doba, na čiju je podršku Toma<br />
Preljubović računao.<br />
Ovom bračnom paru pripisano<br />
je nekoliko ikona i bogoslužbenih<br />
predmeta od kojih je možda<br />
najraskošnija i najzanimljivija<br />
ikona diptih, pronađena u<br />
španskom gradu Kuenka, koja<br />
prikazuje Bogorodicu i Hrista<br />
okružene poprsjima 28 svetaca.<br />
Iza predstava ovih svetaca nalaze<br />
se udubljenja sa česticama<br />
relikvija svakog od njih. Ikona<br />
se datuje izmedju 1382. godine –<br />
vreme dobijanja despotske titule i<br />
1384. – godine Tomine smrti. Ikona<br />
je urađena temperom i zlatom<br />
na dasci i ukrašena je okovom od<br />
srebra, dragim kamenjem i biserima.<br />
U 16. veku dobila je crvene<br />
somotske korice izvezene zlatom.<br />
Lik Marije Angeline još uvek je<br />
vidljiv kraj nogu Bogorodice dok<br />
je lik Tome Preljubovića izbrisan.<br />
Ostao je jedino naziv koji nam<br />
govori da se na tom mestu nekada<br />
nalazio lik ovog vlastelina. Ko<br />
bi, i zašto, izbrisao lik patrona sa<br />
ovako bogate i raskošne ikone?<br />
Doduše, ko bi, i zašto, prerezao<br />
grlo Tomi Preljuboviću, u snu, 23.<br />
decembra 1384. godine?<br />
Janjinska hronika, spis iz 1440.<br />
godine, govori da je to uradio<br />
neko od pripadnika njegove garde.<br />
U hronici, Toma je prikazan<br />
SLIKA MESECA<br />
kao pohlepan i okrutan tiranin,<br />
a Marija Angleina kao pobožna<br />
i moralna žena, ali istorijske<br />
činjenice govore malo drugačiju<br />
priču. U bitkama koje je vodio<br />
sa Malteškim vitezovima, Toma<br />
je zarobio firentinca Isaula de<br />
Buondelmontija, viteza za kojeg<br />
će se Marija Angelina preudati<br />
nekoliko meseci po muževljevoj<br />
smrti, navodno po preporuci svog<br />
brata monaha. Kao priznati vladar<br />
Epira, nakon Tomine smrti,<br />
Marija Angelina preneće vlast na<br />
svog drugog muža koji će ostati<br />
na prestolu još dugi niz godina. U<br />
cilju ustoličenja novog vladarskog<br />
para, bilo je neophodno izbrisati<br />
sećanje na starog despota. Skoro<br />
identična ikoni iz Kuenke je i ikona<br />
iz manastira Meteori, s tim što<br />
ovom diptihu fali cela desna strana.<br />
Slučajnost ili doslovno sproveden<br />
damatio memoriae?<br />
I<strong>maj</strong>ući ovo u vidu, ne bi trebalo<br />
da nas čudi što je raskošni diptih<br />
dospeo prvo u Italiju, u grad<br />
Đenovu u kojem ga je do 1430. godine<br />
posedovala porodica Spinola-Kastinjola,<br />
da bi u 17. veku<br />
preko braka jednog od članova<br />
porodice stigao do Španije, u grad<br />
Kuenku, čijoj je katedrali zaveštana<br />
početkom 18. veka.<br />
Ne znam kako se vama čini, ali<br />
mislim da je moguće doći do pretpostavki<br />
ko je to mogao, i zašto,<br />
da prereže grlo Tomi Preljuboviću<br />
u snu i zatim ga doslovno izbriše<br />
sa ikona, istorije i sećanja? Ipak,<br />
ikona iz Kuenke opstala je, verovatno<br />
zahvaljujući svojoj raskoši<br />
koja ju je odvela neobičnim putem<br />
duž Mediteranske obale, sve do<br />
španskog grada Kuenka.<br />
piše: MoonQueen<br />
6 7
MLADI I KREATIVNI<br />
MLADI I KREATIVNI<br />
U<br />
<strong>maj</strong> ćemo uploviti na leđima velike ribe<br />
koja nosi Sagrada familiju na slici Katje Topalović,<br />
mlade slikarke iz Beograda. Kolorit<br />
njenih slika vraća nas u detinjstvo, u<br />
šarene letnje haljine, bakine mušeme, lubenice, prve<br />
prolećne venčiće od belih rada i sakupljanje raznobojnih<br />
kamenčića na plaži. Teme njenih slika su različite,<br />
ali je opšti utisak koji je na nas ostavila večiti optimizam<br />
koji se menja i pretače iz oblika oblik, iz boje u<br />
boju, ali vas nikada ne napušta. Vidljiv je i na slikama<br />
koje i<strong>maj</strong>u elemente morbidnosti, elemente koji nas<br />
podsećaju na drugu stranu života, ali i na to da će u<br />
velikoj bici uvek pobediti onaj vuk kojeg hranimo više. 1<br />
Katja Topalović<br />
Život je<br />
upotreba svih<br />
bojica iz kutije<br />
Mlada slikarka, Katja Topalović,<br />
govori o tome kako je sunce obojilo<br />
Španiju, koja slika ju je rasplakala u<br />
detinjstvu, kako je pokušala da spasi<br />
jedno drvo na Umci i kakve kuće<br />
udomljavaju njene slike<br />
Prvi utisak prilikom susreta sa Katjinim slikama je<br />
snažni, veseli kolorit. Slike su nas podsetile na poslovicu<br />
Život je upotreba svih bojica iz kutije (Life is about<br />
using a whole box of crayons) sa kojom se i ona slaže.<br />
Svoj odnos prema boji objašnjava iskustvom sličnim<br />
slušanju muzike - tek kada joj melodija privuče pažnju,<br />
primetiće reči. Melodija je u ovom slučaju boja. Kontrast<br />
je njen zaštitni znak, na njenim slikama nećete<br />
naći sepija, bež i sive tonove. Ili, kako je to lepo opisao<br />
Balašević – Bez crne bi i bela još izbledela. Španija je<br />
imala veliki uticaj na Katju i često joj se vraća u svojim<br />
radovima. Barselona i stvaralaštvo Gaudija i Miroa ponovo<br />
oživljavaju kroz Katjine slike. U Španiji je upoznala<br />
savršen način života – iskreno uživanje u slobodnom<br />
vremenu, prijateljima, porodici, kućnim ljubimcima,<br />
hrani i umetnosti. Špance doživljava kao drske, konkretne,<br />
vesele, nasmejane, narod koji se voli i svađa na<br />
ulici. Sunce je obojilo njihov mentalitet, njihovo more,<br />
gradove, ulice, odnos prema životu. Umetničko izražavanje<br />
je deo njihove svakodnevice.<br />
Susrela se sa prizorima gde deca ključevima rezbare cvetove u flašicama popijenog soka i kvartovima stambenih<br />
zgrada u kojima komšije organizuju fijeste - lokalne festivale sa određenom temom prilikom kojih čitava<br />
ulica postaje kulisa, a domaća jela i rukotvorine se prodaju kako bi se sakupio novac u humanitarne svrhe. Španci<br />
su narod koji se bavi umetnošću na mnogo nivoa i u pravom smislu reči – multimedijalno, kaže Katja.<br />
Osim Španije, inspiraciju nalazi i u paganskim religijama, pogotovu religiji starih Slovena, pa mnoge njene<br />
slike nalaze protagoniste među drevnim boginjama našeg područja. U slovenskim boginjama nalazi odjek<br />
Indijanska poslovica – U svakome postoje dva vuka, jedan je dobar drugi je zao. Pobediće onaj kojeg budeš hranio više.<br />
8 9
MLADI I KREATIVNI<br />
praistorijskog matrijarhata i snažne ženske likove<br />
koji su, nepravedno, pali u zaborav. Zanimanje za pagansko<br />
počelo je u Katjinom detinjstvu kada su joj<br />
pažnju privlačili Indijanci, da bi kasnije uvidela vezu<br />
indijanskih i slovenskih motiva, šara, simbola, poput<br />
oblika koji se vezuju za pirotske ćilime. Ono što joj se<br />
posebno dopada u folkloru je dekorativnost i odnos<br />
čoveka sa prirodom. I sama je veliki poštovalac prirode<br />
pa je 2012. godine oslikala stablo veoma starog drveta<br />
na Umci, koje je pogodio grom, ali koje je ostalo živo.<br />
Katijin prvi susret sa umetnošću bile su knjige o<br />
delima modernista koja se čuvaju u ruskim muzejima.<br />
Kao devojčica od pet godina, Katja se upustila u misiju<br />
preslikavanja Moneove Žene u polju. Seća se i da ju je<br />
Pikasova slika Slepi starac sa dečakom veoma plašila<br />
i da je uvek preskakala tu stranu u knjizi. Ipak, impresionizam<br />
i ekspresionizam su ostali pravci u kojima nalazi<br />
uzore i inspiraciju.<br />
Katja se bavila i ilustracijom knjige. Ilustrovala je zbirku pesama Radenke Šarenac, Knjiga puna duše, koju<br />
su autorkini unuci objavili posthumno. Ilustracije su urađene minuciozno, za razliku od slika na platnu koje su<br />
velikog formata, zahtevaju veće četke i na kojima se vidi potez i nanos boje. Naredni izazov, za koji se nada da<br />
će dobiti prilike, je oslikavanje murala.<br />
Postavili smo joj i pitanje - kakve kuće udomljavaju njene slike? Sa osmehom je odgovorila - šarenolike. One<br />
koje nisu opremljene u Ikei i gde knjige još uvek stoje po podu jer nije naišla prava polica za njih. Ispričala nam<br />
je i kako je preko sajta jedan mladić od 22 godine kupio njenu sliku svojoj devojci za rođendan jer je prepoznao<br />
mesto na kojem njegova devojka voli da letuje. Za tako mladog čoveka kupovina slike je luksuz, ali je činjenica<br />
da umesto šminke, odeće ili nakita odlučio da kupi pravo umetničko delo govori i o “luksuznom” ukusu i duhu.<br />
Ponoviće se još mnogo puta da kupovina Katjinih slika sa sobom nosi neku životnu priču ili povod, godišnjice<br />
i rođendani nisu retki, a njenom slikom je izrečena čak i jedna prosidba. “Mladi ljudi ne<strong>maj</strong>u puno novca. I da<br />
hoću da im prodajem slike po visokoj ceni - ne mogu. Ali i da mogu, ne bih htela” – kaže Katja.<br />
Za Katju, slikarstvo je vrsta meditacije. Po našem mišljenju, meditacija je i posmatranje njenih slika. Iskreno<br />
se nadamo da smo vam ovim prilogom ulepšali sat ili dan i da smo stavili pod znak pitanja čvrstinu tvrdnje da<br />
je domaća umetnička scena mrtva ili nezanimljiva. I ne zaboravite - život je upotreba cele kutije bojica, a ako se<br />
usput malo i zaprljate, u tome i jeste stvar.<br />
piše: MoonQueen<br />
Ako želite da na trenutak otputujete u Španiju ili slovensku prošlost, posetite Katjinu [stranicu].<br />
Početkom <strong>maj</strong>a, u Filadelfiji je otvorena izložba njenih slika. Posetite i [sajt galerije] u koja će američkoj publici<br />
predstaviti našu Katju.<br />
10
Borilački<br />
klub<br />
Palahnjuk Vs. Finčer<br />
Svojevrsnu antibibliju<br />
savremenog potrošačkog<br />
društva Borilački<br />
klub stvorio je Čak Palahnjuk, a njenu<br />
filmsku adaptaciju dao nam je Dejvid<br />
Finčer. S obzirom na Palahnjukov stil<br />
pisanja, film ne odstupa previše od knjige,<br />
niti po radnji, niti po duhu. I sam pisac<br />
knjige je izjavio kako je mogao da prikupi rečenice<br />
koje nisu direktno preuzete iz knjige, jer ih ima<br />
jako malo, a one<br />
koje su napisane<br />
za film su izrazito<br />
uočljive, jer<br />
su prema Palahnjuku<br />
- neskladne.<br />
Većina dijaloga<br />
je u potpunosti<br />
preuzeta iz knjige,<br />
što je najuočljivije<br />
u sceni u kojoj<br />
se Tajler razotkriva<br />
- rečenice<br />
koje glumci izgovaraju<br />
su gotovo<br />
identične onima<br />
proizašlim iz<br />
Palahnjukovog<br />
pera.<br />
„Otkako je ustanovljeno da je silikon<br />
opasan, kolagenske injekcije<br />
su postale hit, tako da smo pomoću<br />
njih počeli da ispravljamo bore,<br />
pumpamo tanke usne i povećavamo<br />
bradu. Kako mi je to Marla<br />
objasnila, većina jeftinog kolagena<br />
se dobija od goveđeg sala koje<br />
se steriliše i prerađuje, ali jeftini<br />
kolagen ne traje dugo.Gde god ga<br />
staviš, na primer, u usne, telo ga<br />
odbaci, počne da ga razgarđuje.“<br />
I radnja se takođe<br />
odvija istim<br />
redosledom kao<br />
u knjizi - počinje<br />
scenom u kojoj Tajler neimenovanom naratoru drži<br />
pištolj u ustima, a potom sledi retrospekcija događaja<br />
koji su do toga doveli. Palahnjuk je bio zabrinut<br />
da li će publika prihvatiti rasplet koji je on ponudio<br />
u knjizi, međutim Finčer mu je na to rekao: „Ako su<br />
prihvatili sve do ovog trenutka prihvatiće i rasplet.<br />
Ako su i dalje u bioskopu, držaće se toga.“ Čak je i<br />
glas neimenovanog naratora, koji tokom cele radnje<br />
komentariše istu, ostavljen, jer upravo njegovi komentari<br />
doprinose humoru filma i otkrivaju da postoji<br />
nešto više što se krije iza dominantnog nihilizma<br />
i anarhizma.<br />
Zbog vremenskog<br />
ograničenja radnja<br />
filma je dosta usmerenija<br />
ka samom<br />
zapletu, te postoji<br />
nekoliko sporednih<br />
radnji koje su izostavljene<br />
iz filma iz<br />
prostog razloga što<br />
ne<strong>maj</strong>u toliki uticaj<br />
na sam zaplet. Kao<br />
što je, na primer,<br />
slučaj sa epizodom<br />
koja je vezana za salo<br />
Marline <strong>maj</strong>ke, koje<br />
je Tajler iskoristio<br />
kako bi napravio sapun.<br />
Tajler je poslao<br />
telegram Marlinoj<br />
<strong>maj</strong>ci „Užasno izborana.<br />
Pomozite mi,<br />
molim vas.“, kako bi<br />
<strong>maj</strong>ka poslala svoje<br />
salo Marli koje se nakon prerade i čišćenja usađuje u<br />
telo zarad ispravljanja bora.<br />
Ovom, malo morbidnom epizodom ubrizgavanja<br />
tuđeg sala zarad lepote, pisac nastoji da pokaže<br />
na kakve je sve izopače<br />
nosti savremeno<br />
društvo spremno<br />
zarad poštovanja<br />
nekih kanona koje je<br />
javnost bespotrebno<br />
nametnula.<br />
Za pojedine scene<br />
film nudi drugačije<br />
rešenje od onog koje<br />
je ponuđeno u knjizi.<br />
Film se završava optimističnim<br />
tonom<br />
nagoveštavajući promenu. Neimenovani narator<br />
nakon duge borbe s Tajlerom uspeva da ga ubije,<br />
pucajući sebi u glavu. Narator ostaje živ, a drugi<br />
deo njegove podvojene ličnosti biva potisnut. Čim je<br />
Tajler uništen, dolazi<br />
Marla i njih dvoje<br />
zajedno, zagrljeni,<br />
posmatraju eksploziju<br />
koja je bila deo<br />
akcije Projekta Haosa.<br />
S druge strane,<br />
završetak knjige<br />
nam ne nudi nikakvu<br />
promenu. Narator se nalazi „kod Boga“, u ustanovi<br />
za mentalno obolele, ne želeći da se vrati na zemlju<br />
jer još uvek postoje ljudi koji mu govore „Nedostajete<br />
nam, generale<br />
Darden“ ili „Rasturićemo<br />
civilizaciju i<br />
svet napraviti mnogo<br />
boljim.“ Organizovani<br />
haos nastavlja da<br />
postoji, uprkos svesti<br />
samog osnivača o zlu<br />
kojeg nanose, svemirski<br />
<strong>maj</strong>muni i dalje<br />
veruju u promenu sveta kroz uništenje.<br />
Razlikuje se i način na koji su se narator i Tajler<br />
upoznali. U filmskoj adaptaciji oni se upoznaju u<br />
ČITAM I SKITAM<br />
„Jedan minut je dovoljan, reče<br />
Tajler. Čovek mora da se pomuči,<br />
ali jedan minut savršenstva<br />
je vredan truda. Tren je najviše<br />
što bi ikada mogao očekivati<br />
da potraje savršenstvo.“<br />
avionu, na jednom od mnogih naratorovih poslovnih<br />
putovanja. Upoznaju se kroz dijalog o iluziji bezbednosti<br />
u avionima.<br />
Tajler mu otkriva<br />
od kojih sve<br />
sastojaka, koji su<br />
dostupni širokim<br />
narodnim masama,<br />
može da se<br />
napravi eksploziv,<br />
čime se implicira<br />
kasnija eksplozija<br />
u stanu naratora.<br />
S druge strane, u<br />
knjizi, oni se isto<br />
upoznaju na putovanju,<br />
ali na nudističkoj plaži. Tajler, u potpunosti<br />
nag, sakuplja klade kako bi od njihovih senki<br />
napravio šaku u koju će da sedne i uživa u savršenom<br />
trenutku.<br />
Međutim, i u<br />
filmu i u knjizi se<br />
javlja ista rečenica<br />
prilikom njihovog<br />
upoznavanja koja<br />
anticipira krajnji<br />
rasplet. U knjizi,<br />
narator je izgovara<br />
u trenu kada se probudi i ugleda Tajlera na plaži, a<br />
u filmu na pokretnim stepenicama u trenu dok Tajler<br />
prolazi iza njega. Kamera se i zadržava na Tajleru,<br />
evidentno pokazujući<br />
na koga se ta<br />
rečenica odnosi.<br />
„Kada bih se mogao probuditi na<br />
drugom mestu, u drugo vreme, da li<br />
bih se probudio kao druga osoba?“<br />
„Tajler je bio nag i znojav, išaran<br />
peskom, mokre kose koja je visila<br />
poput rezanaca prekrivajući mu<br />
lice...Bili smo jedini ljudi na plaži.“<br />
Njihovo upoznavanje<br />
na<br />
nudističkoj plaži<br />
moglo je biti<br />
zamenjeno iz<br />
mnogih razloga.<br />
Jedan od njih je možda i previše naglašena homoseksualnost.<br />
Homoerotični tonovi se često javljaju u knjizi, a<br />
12 13
ČITAM I SKITAM<br />
ČITAM I SKITAM<br />
Finčer se odlučio da ih zadrži i u filmu kako bi se publika<br />
osećala neprijatno i kako ne bi mogla predvideti<br />
završetak filma.<br />
Scena Tajlerovog<br />
kupanja, dok narator<br />
sedi pored njega,<br />
je najizrazitiji<br />
primer prisutnosti<br />
homoseksualnih<br />
momenata.<br />
„Sad sam dečak od trideset godina<br />
i pitam se da li je još jedna žena<br />
zaista odgovor koji mi je potreban“<br />
Što se tiče karakterizacije likova, film ostaje veran<br />
knjizi. Neimenovani narator je prototip savremenog<br />
čoveka potrošačkog društva, opsednut posedovanjem<br />
stvari. On je zbunjen i nepronađen, evidentno<br />
je nezadovoljan svojim životom, depresivan, a nije<br />
u mogućnosti da išta od toga promeni. Tada stvara<br />
Tajlera Dardena. On je sve što narator želi da bude<br />
– buntovan, odlučan, i što je najvažnije, oslobođen<br />
svakog društvenog ograničenja. Narator nije odmah<br />
svestan da je Tajler samo njegova mentalna projekcija.<br />
Tajler je željan pravog životnog iskustva, on ne<br />
želi da umre bez ožiljaka, te zajedno s naratorom osniva<br />
Borilački klub.<br />
ne postanu previše antihumanističke. Tada se narator<br />
povlači i nalazi se u raskoraku sa samim sobom jer<br />
pokušava da uništi<br />
buntonički deo svoje<br />
ličnosti koji se otrgao<br />
kontroli.<br />
U odnos dvojice<br />
„prijatelja“ je upletena<br />
i Marla Singer.<br />
Ona je na neki način slična naratoru. Njihov odnos<br />
izgleda nezdrav i grub, ali se i kao takav kod njih<br />
održava jer su oboje labavog mentalnog stanja.<br />
Narator traži intimu, ali je izbegava sa Marlom Singer<br />
videći previše sebe u njoj, te se okreće uzbuđenju<br />
koje donosi prijateljstvo sa Tajlerom. Međutim,<br />
kada je Tajler stupio u odnose sa Marlom, narator<br />
postaje ljubomoran. Raspravljajući o svom prijateljstvu,<br />
Tajler mu otkriva da je ono sporedno u odnosu<br />
na životnu filozofiju koju zajedno istražuju. Tajler<br />
takođe sugeriše da je Marla postala smetnja i da je<br />
treba ukloniti, i tada narator postaje svestan da su<br />
njegove želje trebale biti usmerene ka Marli, a ne ka<br />
Tajleru.<br />
Projektom Haos pisac ismeva samu ideju anarhije.<br />
Iako i sam Palahnjuk kaže kako bi voleo da ljudi čitajući<br />
Borilački klub<br />
prihvate ideju haosa,<br />
generalno stvari koje<br />
vidimo kao loše, kao<br />
nečega što može da<br />
nam pruži iskustvo<br />
koje će nas promeniti.<br />
Ali i pored toga<br />
prisutan je i njegov ironičan odnos prema anarhiji<br />
kao nepostojanju autoriteta. Iako se Projekat Haos<br />
posmatra kao anarhistička organizacija, ona i dalje<br />
ostaje organizacija-postoji vođa koji se neprikosnoveno<br />
sluša, svaki pojedinac poštuje pravila koja je<br />
vođa nametnuo, svi nose te stvari, svi su naizgled<br />
jednaki, ali opet nisu prepušteni samokontroli već<br />
postoji neko ko je iznad njih – Tajler.<br />
Pored ovih, pokreću se i pitanja unutarporodičnih<br />
odnosa, ljubavi, prijateljstva, budizma... Ali svaka<br />
od ovih tema<br />
„Onda si zarobljen u svom divnom<br />
gnezdu, a stvari koje si<br />
posedovao sada poseduju tebe.“<br />
zapravo ima za<br />
cilj da ukaže na to<br />
da živimo u jednom<br />
čudnom, izveštačenom<br />
društvu<br />
kojem je preko<br />
potrebna bilo kakva<br />
promena.<br />
Borilački klub je jadan od najkontraverznijih filmova<br />
devedesetih godina o kojem se i dan danas priča,<br />
a adaptacija knjige za filmsko platno je njenom autoru,<br />
Čaku Palahnjuku, donela neprikosnovenu slavu.<br />
piše: Tamara Živković<br />
Dok se narator<br />
klubom služi samo da<br />
bi se osetio moćnim,<br />
da bi osetio kako<br />
gubi kontrolu nad<br />
životom, a samim<br />
tim se osetio i istinski<br />
živim, Tajler želi da<br />
pomoću kluba uništi<br />
postojeći vrednosni<br />
sistem. Svojom zavodljivom<br />
prirodom Tajler<br />
očarava kako naratora,<br />
tako i ostale<br />
članove kluba,<br />
sve dok<br />
njegove<br />
ideje<br />
I ostale teme koje se javljaju u knjizi su verno prikazane<br />
i u filmu. Najveći akcenat je stavljen na kritiku<br />
savremenog društva, koje usled različitih vidova<br />
propagande, bezuspešno pokušava da pronađe svoju<br />
sreću u materijalnim stvarima, zapostavljajući ono<br />
važnije – težnju ka duhovnom zadovoljstvu. Projekat<br />
Haos se upravo i bori protiv takvog jednog društva<br />
koje nastoji da nam proda svoju materjalističku<br />
kulturu nazad. Nasilje nije prisutno zarad glorifikovanja<br />
istog, već kako bi se uvela ideja da je svaki<br />
čovek u savremenom društvu emotivno otupeo i da<br />
mu je potrebno nešto što će opet pokrenuti njegova<br />
osećanja, što će ga učiniti živim. Kada to nasilje preraste<br />
okvire pojedinca, kada postane revolucionarno,<br />
narator se povlači, ali Tajler ostaje. Nekompaktnom<br />
udvojenošću, gde dve strane istog lika više ne teže<br />
istoj stvari, ostavljeno nam je dosta prostora da sami<br />
donesemo zaključak o tome kako i do koje granice<br />
treba podrivati društveni sistem s ciljem da u njemu<br />
nešto promenimo.<br />
14 15
IZ UGLA MUZIKE<br />
IZ UGLA MUZIKE<br />
Munja<br />
sa tri<br />
Đango<br />
prsta U<br />
<strong>maj</strong>u ove godine obeležiće se 63 godine od smrti jednog od najvećih<br />
džez gitarista, praktično možemo reći – izumitelja džez gitare. On<br />
je prvi i verovatno jedini evropski džez gitarista koji je uticao na<br />
svoje kolege preko okeana. Njegovi savremenici i prijatelji su ga<br />
opisivali kao neodgovornu, skoro detinjastu osobu. Kockara koji nije umeo sa<br />
parama, te bi zbog toga često kasnio na koncerte (ili se uopšte ne bi ni pojavio),<br />
ali u isto vreme i kao razumnu i velikodušnu osobu. Perfekcionistu, uvek<br />
raspoloženog da da sve od sebe, makar u publici bila samo jedna osoba. I sve<br />
ovo je postigao sa samo dva prsta. 1<br />
Đango Rajnhart u Aquarium džez<br />
klubu, Njujork, 1946. godine.<br />
Jean Baptiste Reinhardt<br />
(Žan-Batist Rajnhart),<br />
poznatiji pod nadimkom<br />
Đango, rođen je 23. januara<br />
1910. godine, na slamenom<br />
dušeku u putujućoj prikolici<br />
u Belgiji. Ovo nije bilo<br />
ništa neobično za putujuće<br />
romske porodice tog vremena,<br />
iz koje i sam Đango<br />
potiče. Roditelji su mu<br />
poreklom bili francuski<br />
Romi, oboje neobrazovani<br />
zabavljači. Majka mu je<br />
bila plesačica i akrobata, a<br />
otac putujući muzičar. Pod<br />
nadimkom Đango (romsko<br />
značenje, „budan“) bio je<br />
poznat od malena. Rajnhart<br />
je većinu svog mladalačkog<br />
zivota proveo u romskom<br />
kampu u blizini Pariza,<br />
gde se kamp njegove porodice<br />
doselio ubrzo nakon<br />
1<br />
Iako je u realnosti koristio tri prsta<br />
i to povremeno, samo kada su<br />
akordi u pitanju.<br />
Prvog svetskog rata. Ovde se sa 12 godina prvi put<br />
susreo sa muzičkim instrumentom. Tu mu je jedan od<br />
komšija dao bendžo koji je Rajnhart ubrzo savladao<br />
bez ikakvog formalnog obučavanja, već samo gledajući<br />
druge muzičare iz kampa. Već sa 15 godina je bio<br />
u stanju da samostalno živi od muzike, preko koje je<br />
postao poznat koliko u kampu toliko i izvan njega.<br />
Sa 17 godina Đango je zakoračio u punoletni<br />
život. Oženio se devojkom iz svog kampa i počeo je<br />
da svira sa igračkim grupama u kafeu La Java. Već<br />
naredne godine snimio je prvu ploču, kao pratnja jednom<br />
harmonikašu. Đangovo ime kupilo je sve veće<br />
priznanje i čak mu je vođa engleskog Big benda, Jack<br />
Hylton (Džek Hilton), ponudio posao. Iako je sve<br />
delovalo dobro po mladog Đanga, 2. novembra 1928.<br />
godine zadesila ga je tragedija koja će promeniti sve.<br />
Negde oko jednog sata posle ponoći Đango se vratio<br />
u prikolicu u kojoj su on i njegova žena živeli. Prikolica<br />
je bila ispunjena veštačkim, papirnim cvećem,<br />
koje je Đangova žena pravila i prodavala. Đango je<br />
najverovatnije oborio sveću koja je pala na cveće i<br />
kroz nekoliko sekundi cela prikolica je gorela. Zahvaljujući<br />
brzoj reakciji okolnih članova kampa, oboje<br />
su preživeli požar, ali je Đango zadobio teške opekotine<br />
na levoj nozi od kolena do struka. Da stvar bude<br />
gora, njegovu levu ruku je takođe zahvatio požar, deformišući<br />
mu pritom mali i domali prst šake, koji su<br />
ostali zauvek paralizovani i spojeni. U bolnici je odbio<br />
amputaciju, a lekari su zaključili da nikada više neće<br />
svirati žičani instrument. Srećom, pogrešili su. Đangov<br />
brat mu je doneo gitaru na kojoj je imao vremena<br />
da vežba godinu dana dok mu se noga oporavljala.<br />
Ponovo je naučio sebe kako da svira, gradeći pritom<br />
jedinstveni stil i tehniku u skladu sa svojom limitacijom.<br />
Već 1931. godine se vraća u muzičku industriju,<br />
ovoga puta naoružan gitarom i spreman da otpočne<br />
jednu od najuticajnijih karijera u svetu džeza.<br />
Tih ranih godina džez još uvek nije bio popularan<br />
u Evropi, nije čak bio ni dovoljno poznat žanr. Jedini<br />
ljudi koji su ga izvodili bili su američki muzičari.<br />
A Đango je sve do 1932. godine svirao raznorazne stilove,<br />
uglavnom tada popularne muzike. Velika promena<br />
je usledila kada su afro-američki muzičari počeli da<br />
održavaju svoje prve evropske turneje. Među najbitnijim<br />
muzičarima koji su ostavili jak utisak na Đanga<br />
u ovom periodu su Duke Ellington (Djuk Elington) i<br />
Louis Armstrong (Luj Armstrong). Đango je toliko bio<br />
oduševljen Armstrongovim izvođenjem, da je, kada<br />
ga je prvi put čuo na fonografskom zapisu, zaplakao<br />
od oduševljenja i kroz suze rekao: “Moj brat”. Ubrzo,<br />
Đango je počeo da svira džez. Razgibanost i brzina<br />
koju je razvio u prstima, kao i prirodno dobar osećaj<br />
za tempo i ritam su mu omogućili da razvije solistički<br />
stil koji će decenijama inspirisati sve ostale džez gitariste.<br />
Sve ovo, ali i mnogo više je mogao da pokaže<br />
u džezu na način koji je bio nemoguć u drugim muzičkim<br />
stilovima tog doba.<br />
Na samom početku karijere, Đango će se susresti<br />
sa mladim violinistom koji će imati bitnu ulogu u<br />
njegovom životu, Stéphane Grappelli (Stefan Grapeli).<br />
Grapelija, danas poznatog kao jednog od najvećih<br />
džez violinista, Đango je upoznao u jednom klubu u<br />
kom je Grapeli svirao. Prilično direktno, Đango je<br />
samo zatražio da sviraju džez zajedno, nešto što je<br />
Grapeli bez razmišljanja prihvatio. I već 1934. godine,<br />
Đango i Grapeli su na poziv tadašnjeg sekretara Hot<br />
Club de France-a, oformili žičani džez kvartet. Ovo<br />
je bio jedan od prvih džez bendova koji se sastojao<br />
čisto od žičanih instrumenata. Ovakav sastav je bio<br />
nešto potpuno novo u svetu džeza jer su do tada svi<br />
ansambli sadržali klavir, duvačke i udaračke instrumente.<br />
Ubrzo je kvartet postao kvintet, uključenjem<br />
Đangovog brata na gitari. U ovom sastavu postali su<br />
poznati kao Quintette du Hot Club de France.<br />
Mada je ideja čisto žičanog kvinteta delovala<br />
sveže i novo, nisu svi bili oduševljeni tom idejom.<br />
Publika je u najvećoj meri dobro prihvatila ansambl,<br />
ali dobiti ugovor za snimanje je bilo bukvalno nemoguće.<br />
Zbog nedostatka duvačkih instrumenata jednostavno<br />
nisu bili dovoljno komercijalni. Na kraju, dobili<br />
su svoju šansu i rezultat je bio ogroman uspeh. Kvintet<br />
je postigao veliku popularnost, kako u Francuskoj<br />
tako i šire, zahvaljujući obimnim turnejama. Đango je<br />
postao internacionalno ime u svetu džeza i to ne samo<br />
u Francuskoj u kojoj je sada već uživao status skoro<br />
poput nacionalnog heroja. Po Sjedinjenim Američkim<br />
Državama širile su se vesti o Đangovoj genijalnosti.<br />
Brojni velikani američkog džeza dolazili su da sviraju<br />
sa kvintetom. Naravno, sve ovo je imalo svog uticaja<br />
i na Đangovu ličnost. Više nije morao da živi u rom-<br />
17
IZ UGLA MUZIKE<br />
IZ UGLA MUZIKE<br />
18<br />
skom kampu, već je sebi mogao da priušti život u luksuznom<br />
hotelu. Promenio se i njegov način oblačenja,<br />
kao i odnos prema novcu. Počeo je često da kasni<br />
na koncerte, pa bi ostali gitaristi u kvintetu morali da<br />
popunjavaju njegovo mesto. Ipak, sve ovo se lako zaboravljalo<br />
onog momenta kada bi se pojavio i zadivio<br />
sve svojim sviranjem. Problemi njegovog ponašanja<br />
su se proširili. Bilo je momenata kada jednostavno<br />
ne bi bio raspoložen ili bi, kako sam kaže, osetio da<br />
publika ne obraća dovoljno pažnje, pa bi jednostavno<br />
prestao da svira. U duši kockar, prijatelji i porodica<br />
su znali da ga, ako nije kod kuće, uvek mogu naći u<br />
nekom salonu kako igra bilijar ili neku kartašku igru.<br />
Pored svega ovoga, Đango je bio sklon i neobičnom,<br />
pa se zato trudio da svoje nastupe učini čudnijim. Jedna<br />
ideja mu je bila da ga na mesecu, uz pomoć kanapa,<br />
spuste na binu i da tako otpočne koncert. Ideja koja<br />
bi bila realizovana da se Đango nije uplašio u<br />
poslednjem momentu zahvaljujući zastrašujućim<br />
šalama ostalih muzičara. Na kraju,<br />
odlučio je da svoj ulazak na binu te večeri<br />
učini nešto manje spektakularnim tako što<br />
je ušao u malom kamionu koji se vozio po<br />
šinama.<br />
Uz sve svoje<br />
uspone i padove<br />
ova postava<br />
je prestala sa<br />
radom kada<br />
je izbio Drugi<br />
svetski rat.<br />
U to vreme<br />
kvintet je bio<br />
u Ujedinjenom<br />
Kraljevstvu<br />
i čim je<br />
vest došla do<br />
Đanga on se vratio<br />
nazad u Francusku<br />
u romski kamp. Grapeli<br />
je tokom rata ostao u<br />
Ujedinjenom Kraljevstvu,<br />
a Đango je kvintet upotpunio<br />
dovođenjem klarineta na<br />
mesto Grapelijeve violine. Za razliku<br />
od mnogih drugih Roma za<br />
vreme rata, Đango je izbegao ono najgore, uglavnom<br />
zahvaljujući zaštiti pojedinih nemačkih oficira koji su<br />
potajno voleli džez. Pošto su nacisti, oficijelno barem,<br />
na džez gledali sa negodovanjem, Đango je pokušavao<br />
da se razvije u drugim muzičkim stilovima. Čak je<br />
pokušao da napiše misu i nekoliko simfonija od kojih<br />
je najprominantnija modernistička simfonija Rhythm<br />
Futur. Nakon rata, Đango i Grapeli su se opet sastali u<br />
Engleskoj. Ali njih dvoje će svirati zajedno tek nakon<br />
Đangovog povratka iz Amerike i to jako kratko.<br />
Poslednji ukus slave Đango je dobio u jesen<br />
1946. godine kada je pošao na svoju prvu turneju po<br />
Americi. Prvi put se pred američkom publikom pojavio<br />
kao specijalni gost Djuka Elingtona u Klivlendu.<br />
Pored toga, svirao je sa brojnim drugim džez muzičarima<br />
u Americi, a pred sam kraj turneje imao je dve<br />
samostalne noći u Njujorku. Ta dva koncerta su fantastično<br />
prihvaćena, a prve večeri je čak šest puta<br />
izlazio na bis. Pošto se cela turneja završila Đango<br />
je prihvatio nekoliko ugovora da svira u pojedinim<br />
lokalnim kafeima, gde je takođe privukao<br />
veliku publiku. Međutim, dok je svirao u jednom<br />
od tih klubova, navodno mu je u nekoliko navrata<br />
data raštimovana gitara za koju mu je trebalo<br />
više nego pet minuta da je naštimuje.<br />
Zaboravivši da ponese svoju, bio<br />
je prinuđen da<br />
svira na električnoj<br />
gitari,<br />
na kojoj nije<br />
mogao da izrazi delikatnost<br />
svog stila. Pored<br />
svega toga, Đango se nije<br />
osećao najprijatnije u Americi.<br />
Jedan od razloga za<br />
ovo bilo je to što Đango uopšte<br />
nije znao engleski jezik, a i francuski<br />
je jedva mogao da čita i piše. Ovo, kao<br />
i nekoliko lažno obećanih poslova, ga<br />
je dovelo do definitivne odluke da se<br />
1947. vrati u Francusku.<br />
Po povratku u Francusku, Đangu<br />
je bilo teško da se navike na posleratni<br />
život u Evropi. Ponovo se vratio<br />
romskom životu pojavljujući se opet<br />
samo povremeno na koncertima i to često<br />
bez gitare. Već je uspešno izgradio reputaciju<br />
nepouzdane osobe među kolegama, fanovima<br />
i menadžerima. Tokom ovog perioda, često<br />
bi se nalazio u pojedinim salonima sa svojim<br />
starim prijateljem Grapelijem. I u poslednjem<br />
periodu njihova zajednička improvizacija je<br />
bila skoro jedina Đangova muzička aktivnost.<br />
U Rimu je, doduše, 1949. godine unajmio tri<br />
muzičara i sa njima snimio preko 60 melodija<br />
u italijanskom studiju. Ovi snimci su prvi put<br />
otkriveni pred kraj 50-ih godina, kada su i prvi<br />
put izdati. Nakon toga 1951. godine, preselio<br />
se u jedno mesto blizu grada Fontenblo u kom<br />
je živeo do svoje smrti. Nastavio je da svira u<br />
pariskim džez klubovima i u ovom periodu je<br />
često svirao na električnoj gitari, pored inicijalnog<br />
oklevanja u vezi sa tim instrumentom. U<br />
svojim poslednjim snimcima, par meseci pred<br />
kraj života, oseća se pokret njegovog muzičkog<br />
stila ka novom pravcu. Sve više se javlja<br />
uticaj bi-bapa (bebop), pomešanog sa Đangovim<br />
ličnim, melodičnim stilom. Dok se vraćao<br />
nazad iz pariskog kluba u kome je svirao, 16.<br />
<strong>maj</strong>a 1953. godine, pao je ispred svoje kuće i<br />
usled moždanog udara po dolasku u bolnicu je<br />
proglašen mrtvim. Imao je 43 godine.<br />
Celo svoje detinjstvo Đango je proveo<br />
između dva sveta. Jednom nogom je gazio po<br />
Parizu, gradu koji je cvetao od mogućnosti,<br />
a drugom po staromodnom zivotu<br />
nomadskih Roma. Ovom svetu svog<br />
porekla se konstantno vraćao tokom<br />
celog svog zivota, odlazeći tako<br />
često sa raznim sumnjivim<br />
rođacima u raznolike romske<br />
kampove. Oduvek,<br />
njegova krv žudela je za<br />
slobodom romskog života.<br />
Sve do svoje 20 godine<br />
nikada nije obukao<br />
odelo ili živeo u pravoj<br />
kući. Skoro celog zivota bio<br />
je nepismen, učeći osnove<br />
pismenosti od svog prijatelja<br />
Grapelija tek u svom odraslom<br />
životu. Bio je neodgovoran, pogotovo sa<br />
novcem i povremeno detinjast. Ali svi koji su<br />
ga poznavali su uvek isticali njegovu dobrotu i<br />
velikodušnost. Njegov muzički genij inspiriše<br />
džez muzičare danas, podjednako koliko je inspirisao<br />
i njegove savremenike. Jedinstveni stil<br />
i skoro nepresušni talenat za improvizaciju, ostavili<br />
su kolosalan uticaj u pogledu na džez gitaru.<br />
Što se broja kompozicija tiče, postoji veliki<br />
broj kompilacionih albuma koji obuhvataju<br />
skoro sva Đangova poznata dela. Posebno treba<br />
izdvojiti Intégrale Django Reinhardt, francuske<br />
kompanije Frémeaux, koja je u periodu<br />
od 2002. do 2005. izdala set koji se sastoji od<br />
20 volumena (40 CD-ova) u pokušaju da pokrije<br />
svaku poznatu pesmu na kojoj Đango svira.<br />
Danas Đangov stil ima skoro kultno praćenje,<br />
najčešće karakterisan kao romski džez (gypsy<br />
jazz). Sve ovo dovelo je i do porasta broja<br />
festivala romskog džeza, koji se izvode na<br />
godišnjem nivou u Evropi i u Americi. Širom<br />
sveta hiljade ljudi i dalje izvodi Đangovu muziku<br />
i romski stil džeza kao omaž ovom velikom<br />
muzičaru.<br />
piše: Marko Kolarović<br />
Đango i Djuk<br />
Elington u klubu<br />
Aquarium, 1946.<br />
godine.
DILETANT O POZORIŠTU<br />
DILETANT O POZORIŠTU<br />
Srpska braća... Irci<br />
Predstava Ples sa bogovima<br />
BDP, Nova scena<br />
Nacionalna ekonomija Srbije je jedan od onih<br />
ispita sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu<br />
kojeg se većina studenata nerado seća još<br />
dugo vremena pošto polože isti (čemu je,<br />
naravno, prethodilo bar 2 neuspela pokušaja). A stariji studenti<br />
se posebno sećaju jednog pitanja – Privreda Irske, i<br />
kako nikom nije bilo sasvim jasno šta koji moj to pitanje<br />
traži u ovom ispitu i zašto ga profesor Devetaković toliko<br />
potencira. 1 Objašnjenje je glasilo da Irska predstavlja nama<br />
preko potreban model kako jedna zemlja može da prosperira<br />
i da se izvuče iz nemaštine, ratova i starih patrijarhalnih<br />
vrednosti. Sve je to ovom diletantu bilo jasno na papiru,<br />
ali nije mi stvarno doprelo do mozga dok nisam odgledao<br />
predstavu Ples sa bogovima i uistinu shvatio koliko su smo<br />
slični ili barem bili.<br />
U predstavi gledamo jedno leto seoske porodice sačinjene<br />
od 5 neudatih sestara, od kojih jedna ima dete, i neostvarenim<br />
nadama za bolji život koje se rađaju sa povratkom<br />
njihovog brata. Paralele sa našom stvarnošću su brojne...<br />
Od brata gastarbajtera koji nije više onaj isti čovek koji je<br />
otišao iz domovine, uticaja crkve i njenih normi na siromašne,<br />
odlazak mladih ljudi u rat, seoska internet služba<br />
koja se ogleda u ogovaranju i gde svako o svakom zna sve,<br />
kao i sam ples sa bogovima tj. običaji koji i<strong>maj</strong>u svoj koren<br />
u paganskom. Kao jedan primer mogu navesti vezivanje,<br />
„krštenje“ rečnom vodom i potom odvezivanje dece koja<br />
su rođena sa pupčanom vrpcom oko vrata, ne bi li voda<br />
1 Za one koje nisu studirali Ekonomski fakultet, sve će<br />
vam biti jasno pošto odgledate ovaj [klip]. Naravno, ne širim ovaj<br />
snimak da bih vređao profesore, niti se slažem sa svim rečenim u<br />
ovom snimku, već mi je cilj da pokažem psihološko stanje studenata<br />
pred ovaj ispit.<br />
odnela zla koja žele da ih zadave. I da budem potpuno<br />
jasan, ovo je primer iz današnjeg života u Srbiji, godine<br />
gospodnje <strong>2016</strong>, ali kao i sam ples sa bogovima, o tome se<br />
samo šapuće, to niko ne radi, događa se negde van scene,<br />
a kao takvo, navodno, nema uticaj na naše živote.<br />
Ali najveću sličnost, ono odveć ljudsko, jeste način<br />
na koje se sestre nose sa takvim životima. Od striktnog<br />
pridržavanja socialnih normi bez njihovog preispitivanja,<br />
preko prihvatanju svega uz osmeh i sanjanju o nekom boljem<br />
sutra i sutrašnjim ljubavima, do napuštanju svega bez<br />
reči i odlazak u neke veće gradove, pa šta im Bog da.<br />
Brajan Fril nije bez razloga nazivan irskim Čehovom i<br />
svakako je najviše njegova zasluga što je poistovećivanje<br />
sa likovima tako<br />
lako, i to ne samo<br />
Paralele sa našom stvarnošću<br />
su brojne... Od brata<br />
gastarbajtera koji nije više<br />
onaj isti čovek koji je otišao<br />
iz domovine, uticaja crkve i<br />
njenih normi na siromašne,<br />
odlazak mladih ljudi u rat,<br />
seoska internet služba koja<br />
se ogleda u ogovaranju i<br />
gde svako o svakom zna<br />
sve, kao i sam ples sa bogovima<br />
tj. običaji koji i<strong>maj</strong>u<br />
svoj koren u paganskom<br />
nama Balkancima,<br />
nego svim ljudima<br />
na svetu, čak i onima<br />
koji govore svahili.<br />
Režiju potpisuje<br />
Dr Aleksandar<br />
Dunđerović, čija<br />
dostignuća u pozorištu<br />
su tolika da<br />
nema smisla ni početi<br />
nabrajati ih sve ovde.<br />
Dovoljno je reći da je<br />
uspeo da odgovori<br />
na pitanje koje ova predstava postavlja – kada ćemo poćeti<br />
već jednom da živimo bolje, to jest, kada ćemo početi<br />
da živimo? Odgovor glasi – Sada. Sada se živi, kakav god<br />
da je život.<br />
Što se tiče glumačke postavke, nema slabih karika.<br />
Uloge pet sestara glume Slađana Vlajović, Milica Zarić<br />
(koju ponekad menja Milena Pavlović), Biljana Maletić<br />
Zaverla, Nataša Marković, Aleksandra Anja Alač, njihovog<br />
brata glumi Savo Radović, oca i sina glumi Ivan Tomić, a<br />
postavci se pridružuje i mladi Filip Španović. Imao sam<br />
tonu komplimenata na umu za svakog od njih, ali možda<br />
najveći su dobili od jedne francuskinje, koja je posle predstave<br />
rekla da je, iako ne zna reč srpskog, razumela skoru<br />
celu predstavu samo na osnovu njihove glume. Sve što bih<br />
ja mogao da dodam na ovo bilo bi suvišno.<br />
Pozorišni dodatak<br />
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da<br />
podelim sa vama web stranice i linkove za koje mislim da<br />
bi bili korisni, ili bar zanimljivi, svim ljubiteljima pozorišta.<br />
U samom centru grada (tačnije u Gospodar Jevremovoj<br />
19), a opet skriven od većine pogleda, skriven u svome<br />
ćošku, a opet otvoren za sve koji mu se približe, nalazi se<br />
Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Od velikog broja izložbi<br />
i mogućnosti koje ova institucija pruža, skrenuo bih vam<br />
pažnju na dve meni najdraže. Prva je njihova digitalna<br />
bibliotaka koju ni jedan ljubitelj pozorišta ne bi trebalo da<br />
preskoči. Druga je mogućnost da, u dogovoru sa Muzejom,<br />
možete svakog radnog dana pre podne odgledati snimke<br />
predstava koje se odavno više ne igraju i sami se uverite<br />
kako su neki legendarni glumci zaslužno dobili taj pridev.<br />
Jednu od mnogih predstava koje možete tamo videti jeste<br />
i Otelo iz 1977. koju smo spominjali u prošlom broju, sa<br />
Gojkom Šantićem u naslovnoj ulozi, Đurđijom Cvetić kao<br />
Dezdemonom i Stevom Žigonom kao Jagom.<br />
[link]<br />
[link]<br />
piše: Igor Belopavlović<br />
20 21
DILETANT O FILMU<br />
Zora pravde<br />
Pre dva broja smo pisali o Deadpool-u,<br />
i još tada sam odlučio da<br />
je jedan superherojski film godišnje<br />
sasvim dovoljno za <strong>KuŠ</strong> (inače bi 10 od 12 puta<br />
godišnje, narednih 7 godina pisali o njima). Ali<br />
fenomen Betmen protiv Supermena mora biti izuzetak<br />
koji potvrđuje pravilo. Ili da budemo precizniji:<br />
Izuzetak (specifičan slučaj) koji potvrđuje generalno<br />
pravilo (ovo smo morali da ubacimo kako naš kolega ne<br />
bi dobio nervni slom :-) )<br />
Lekcija o blokbasterima<br />
Film:<br />
Betmen protiv Supermena<br />
Jedna od čestih zamerki koju čujem za ovaj, a i gomilu<br />
drugih superherojskih filmova odnosi se na nepoštovanje<br />
zakona fizike, tj. prirode, tipa: ne može čovek da preživi toliki<br />
pad, kakav god da ima okop, smrskale bi mu se kosti; ili - kada bi<br />
je uhvatio pri tolikoj brzini isekao bi je na froncle. Tražiti od filma<br />
sa čarobnicama i vanzemaljcem koji očima može da prepolovi zgradu<br />
da se povinuje zakonima logike je, pa, nelogično. E sad, s tim na<br />
umu, da li onda možemo tražiti od blokbastera da u isto vreme budu i<br />
kvalitetni ili je i to nelogično. Nije! Matrix, Blade runner, prva dva Betmena<br />
(bilo Bartonova, bilo Nolanova) su samo neki od kvalitetnih filmova koji<br />
su ujedno bili, ili su barem pravljeni kao blokbasteri. I kada kažem „kvalitetni“,<br />
naravno da ne mislim na nivo Bergmana, Mihaela Haneke, Skorsezea,<br />
Kurusave itd., ali blokbasteri mogu imati psihološki dobro razrađene likove koji<br />
su nam zaniljivi (npr. Ratovi Zvezda 2 – Imperija uzvraća udarac. Da, to je jedini<br />
legitimni drugi deo!), i nije greh ako nas film nasmeje (Supermen 1978.), može<br />
biti i striktno akcioni film ako je radnja dobro osmišljena (Training Day, Terminator<br />
1 i 2), a ne jedna eksplozija za drugom koje pravi Majkl Bej za dečake koje tek ulaze<br />
u pubertet.<br />
Neko će se pravo pitati – A šta fali glupim akcionim filmovima ako<br />
uveseljavaju klince i ljude koji filmove gledaju samo zarad specijalnih<br />
efekata? Odgovor je – ništa, to je sasvim legitimno, ako je<br />
producentskim kućama to ciljna grupa (franšiza Paklene ulice). Ali<br />
ljudi mnogo stariji od mene su odrasli na ovim stripovima. Tih<br />
dva i po sata bio je i njihov beg od stvarnosti i njihovi davno<br />
zaboravljeni dečiji snovi su se rasprsli u punim bioskopskim<br />
salama širom sveta. Ok, ovde sam možda malo previše ušao<br />
u patetiku, ali poenta je ista: film su dobrim delom gledali<br />
i odrasli i fimadžije iza ovog ostvarenja su morale to uzeti<br />
u obzir.<br />
Što je najgore, ovo nije đubre od filma, kao što<br />
nije ni Kum 3. Ali ni jedan ni drugi se ne mogu gledati<br />
zasebno kao filmovi van svojih franšiza, jer su<br />
upravo na njihovim leđima građena izneverena<br />
očekivanja publike.<br />
Možda najsvetlija tačka jesu glumci, i opet<br />
ne svi. Henri Kavil (Supermen) i Ben Aflek<br />
(Betmen) su se trudili iz petnih žila da spasu<br />
šta se spasti može u ovom filmu. Ali<br />
ne može se glumom nadomestiti toliko<br />
rupa u scenariju. Gal Gadot (Princeza<br />
Dajana, ali ne ta Princeza Dajana :)<br />
) je manekenka koja u ovom filmu<br />
nije imala ni mogućnost da pokaže<br />
svoje glumačke sposobnosti, ako<br />
ih ima, tako da ću se uzdržati od<br />
te ocene dok ne vidimo njen<br />
performans i u nekim od (nadamo<br />
se, boljih) nastavaka.<br />
Džesi Ajzenberg ne odstupa od klišea koji je sam započeo u Društvenoj mreži, a kliše glasi: Što<br />
je čoveku IQ veći, to mu je teže da razume osnove međuljudskih interakcija i ubaciti koji facijalni<br />
tik. (Big Bang Theory, Sherlock, The Imitation Game). Što je najgore, taj kliše ja nastao zahvaljujuči<br />
našem jednom jedinom Nikoli Tesli koji je sam poslužio kao model za zlog naučnika<br />
sa gavranom koji se bori proti samog Supermena u crtanom iz 1941. (Deca devedesetih su<br />
uvek bila van svog vremena :P) No, uz svo poštovanje našem naučniku, takve uloge su<br />
odavno dosadile i bogu i narodu.<br />
Scenario je tu i tamo, bar dok ne dođemo do zadnje trećine filma kada se tuku<br />
i tuku i pucaju i biju i tuku i eksplodiraju itd., itd. Ali jeste bilo momenata koju su<br />
me iznenadili, i scenario jeste postavio, mada nedovoljno razrađeno, pitanje (o<br />
odgovoru ni ne sanjamo) kako bi čovečanstvo reagovalo na dolazak bogova (ili<br />
vanzemaljaca. I da li uošte ima razlike među njima)? Ali pored svih silnih eksplozija,<br />
najveća mana scenarija je to što Betmen ne ubije Supermena (to što<br />
je pobio gomile drugih do tog momenta neću ni komentarisati). Naravno, ne<br />
može jedan heroj da ubije drugog, ali razlog zbog kog to nije učinio... neću<br />
da odajem spojlere za vas par koji to još niste gledali, već je dovoljno reći<br />
da je to „dramatično otkriće“ izazvalo najveći smeh tokom celog filma.<br />
Ali, pored svih mojih pokušaja nalaženja svetle tačke na kraju tunela,<br />
tunel je depresivno dugačak. Obično bih za to krivio producente (i<br />
sigurno je da i oni snose dobar deo krivice), ali u ovom slučaju svu<br />
krivicu svaljujem na jednu osobu – Zek Snajder. Reditelj ovog ostvarenja<br />
ne zaslužuje da ponese to zvanje. Čovek koji se proslavio<br />
vernom adaptacijom stripova to nikada nije uradio. Kum je verna<br />
adaptacija knjige, Amadeus je verna adaptacija predstave,<br />
Mračni Vitez je verna adaptacija stripa. A šta to znači? Znači<br />
da se nisu držali izvornog dela kao pijan plota, već su ih<br />
uzimali kao temelj na kojima su dotični reditelji gradili<br />
svoju viziju, koju Snajder očigledno nema ni trunke.<br />
Njegovi filmovi 300, Watchman i sad Betmen protiv<br />
Supermena su bukvalno preslikani sa sa stranica stri-<br />
DILETANT O FILMU<br />
pova. Nije li to onda<br />
najbolja adaptacija<br />
i poštovanje izvora?<br />
Nije, jer se nikada ne<br />
može u potpunosti sve<br />
preneti na platno, tako da<br />
ljudima koji nisu čitali strip<br />
radnja neće biti najjasnija<br />
zbog izbačenih delova, a ljudi<br />
koji jesu pročitali neće videti ništa<br />
novo.<br />
Jasno je meni (a verovatno je i bolno<br />
jasno vama) da je ceo ovaj članak<br />
napisan od strane jednog iznevernog geeka,<br />
i nije vas baš briga što se on ljuti i šizi<br />
zbog tamo nekog „dečijeg“ filma. Razumem<br />
vas u potpunosti, ali oprostićete mi što sam<br />
morao negde da iskalim svoj bes i argumentujem<br />
ljudima koji misle da Zora pravde i nije tako<br />
loš film. Nije, nego je još gori. Ako vam se kojim<br />
slučajem dopao... onda vam samo mogu poželeti da<br />
gledate Avatar.<br />
piše: Igor Belopavlović<br />
22 23
PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA<br />
Godine 1856. u gradu Jumi, država Arizona, Lorenco Outman je video neobičnu indijanku kako<br />
prelazi gradski trg bez pratnje. Mnogi stanovnici ovog grada prekinuli su svoje dnevne<br />
aktivnosti kako bi ispratili pogledom ovu neobičnu ženu koja fino skrojenom haljinom<br />
nije uspevala da sakrije znak koji ju je nedvosmisleno izdvajao i govorio o<br />
njenom pravom poreklu. Na bradi je imala plavu tetovažu, znak pripadnosti plemenu<br />
Mohave. Stanovnici grada Jume imali su prilike da vide indijance iz<br />
obližnjeg rezervata, sa kojima su trgovali, ali još uvek se nije desilo da<br />
jedan od njih, još nečuvenije – jedna od njih, prošeta sama njihovim<br />
gradom. Užasnut, Lorenco shvati da se indijanka prerušena u<br />
građanku uputila ka njegovoj kući. Bila je mlada, lepa i izgledala<br />
je kao da traži upravo njega. Ne mogavši da se seti da<br />
li je ikada stupio u kontakt sa nekom indijankom, Lorenco<br />
otvori vrata kuće, sprečivši je da pre toga pokuca.<br />
Bio je spreman da zapreti policijom ili puškom koju<br />
je držao iza vrata, ukoliko bi se drznula da naruši<br />
njegovu čast i ugled. Indijanka stade, popravi<br />
nabore na haljini i izgovori jedno sasvim tečno<br />
„Lorenco?“. Sekund nakon što su joj potekle<br />
prve suze setio se glasa koji ga je tako zvao.<br />
A zatim, u liku mlade indijanke, prepozna<br />
svoju davno izgubljenu Oliv.<br />
Pet godina ranije, porodica Outman<br />
je spakovala svoj imetak i krenula na<br />
put iz Jute ka Arizoni, u potrazi za<br />
novim domom i novom mormonskom<br />
zajednicom. Nedaleko od grada Jume<br />
napalo ih je indijansko pleme Javapaj<br />
i taj okršaj je u istoriji ostao zapamćen<br />
kao Pokolj Outmanovih. Roditelji i njihovo<br />
sedmoro dece bili su pobijeni. Lorenco,<br />
najstariji sin, pretučen je i ostavljen<br />
da umre, a dve devojčice, Oliv i Meri<br />
En, odvedene su u roblje. Oliv je tada<br />
imala četrnaest, a Meri En sedam godina.<br />
Indijanci su ih koristili za težak fizički rad i<br />
neretko su ih tukli, dok ih godinu dana kasnije<br />
nisu zamenili za robu sa indijancima plemena<br />
Mohave.<br />
Pleme Mohave prihvatilo je dve bele devojčice kao<br />
svoje. Oliv i Meri En usvojila je porodica plemenskog<br />
starešine. Njegova žena, Espaneo, brinula se dobro o njima,<br />
a ćerka Topeka smatrala ih je svojim sestrama. Espaneo<br />
je čak izdejstvovala da sestre dobiju svoje parče zemlje koje su<br />
obrađivale i od čijih prihoda su živele. Kao znak pripadnosi plemenu<br />
Mohave devojčice su istetovirane po licu i rukama. Čuvena plava<br />
tetovaža plemena Mohave ostaće, zauvek, znak na Olivinom licu koji će je<br />
podsećati na godine koje je provela živeći životom indijanke.<br />
Par godina kasnije, vremenske neprilike izazvale su veliku glad koja je dovela pleme<br />
skoro do istebljenja. Meri En je umrla od gladi, zajedno sa mnogim pripadnicima plemena.<br />
Oliv je preživela i postala je punopravni član zajednice kada joj je dodeljeno indijansko ime Ouč,<br />
Plava tetovaža<br />
PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA<br />
i nadimak Spantsa. Iako će po povratku u svoju mormonsku zajednicu tvrditi da nije bila seksualno<br />
aktivna sa indijancima, njen nadimak govori suprotno. Njena prijateljica iz detinjstva, Suzan<br />
Tompson (sa kojom se ponovo susrela godinama kasnije), tvrdila je da je Oliv često patila<br />
od melahnolije za svojim indijanskim domom u kojem je ostavila muža i dva sina.<br />
Kada je Oliv napunila 19 godina, u pleme Mohave stigao je izaslanik koji<br />
je zahtevao da je indijanci puste da se vrati svom narodu. Vlasti okruga<br />
Jume saznale su da u obližnjem rezervatu živi bela devojka, te je,<br />
iako su indijanci odbijali da priznaju da je ona bela, a Oliv nije<br />
iskazivala želju da pođe sa komandantom, na kraju ipak zamenjena<br />
za konja i spakovana u kočiju koja ju je odvezla<br />
nazad u civilizaciju. Dobila je svoje staro ime, novu modernu<br />
haljinu i vest da je njen brat Lorenco preživeo,<br />
i da se nalazi u gradu Jumi.<br />
Vest o ponovnom susretu brata i sestre, koji<br />
nisu znali da su preživeli, pojavila se u svim<br />
lokalnim novinama, pa i šire. Oliv je prihvaćena<br />
u zajednici i desetak godina kasnije<br />
udaće se za farmera Džona Ferčajlda.<br />
Sa njim će napustiti Arizonu, otići sve do<br />
Njujorka, a zatim i Teksasa, gde će ziveti<br />
sa svojom usvojenom devojčicom Mami.<br />
Oliv je umrla 20. marta 1903. godine,<br />
od srčanog udara, u svojoj 65-oj godini.<br />
Tokom života je, zbog svoje prošlosti<br />
i tetovaže na licu, imala puno medijske<br />
pažnje, ali nikada nije govorila loše<br />
o plemenu Mohave i svojoj indijanskoj<br />
porodici. Na osnovu njenih intervjua i<br />
priča njenih prijatelja i porodice, nastala<br />
je knjiga Plava tetovaža : zivot Oliv Outman.<br />
Turistička atrakcija države Arizona,<br />
napušteni grad (grad duhova) dobio je naziv<br />
Outman, njoj u čast.<br />
Proći će još pola veka do pojave prve istetovirane<br />
belkinje u javnosti, koja će svojom<br />
pojavom izazvati skandal. U mnogim državama<br />
američkog juga nepisanim zakonom vidljive tetovaže<br />
su zabranjene ili se smatraju odlikom ljudi<br />
nepodobnih za zajednicu, čak i danas. Herojstvo Oliv<br />
Outman nalazi se u činjenici da je, obeležena bojom svoje<br />
kože, uspela da nađe mesto za sebe u zajednici plemena<br />
Mohave, a zatim, obeležena njihovim znakom na licu, pronašla<br />
svoj put kao belkinja i amerikanka u državi Arizona polovinom 19.<br />
veka, kada je izgled bio jedino čime je žena zaista raspolagala. Koliko<br />
nas bi bilo spremno da uradi tetovažu na licu ili da, ne<strong>maj</strong>ući izbor, sa njom<br />
izađe na ulicu, pred roditelje, muža i decu? Pomnožite današnju nelagodnost sa<br />
deset, oduzmite vek i po i dobićete približnu sliku hrabrosti kojom je Oliv Outman<br />
svojom plavom tetovažom prkosila svetu svakog dana svog života.<br />
piše : MoonQueen<br />
24 25
USPUTNA FILOZOFIJA<br />
USPUTNA FILOZOFIJA<br />
MUDRIZMI: The sequel<br />
Zbog velikog<br />
uspeha<br />
članka<br />
„Mudrizmi“ među<br />
mojim mnogobrojnim<br />
i zagriženim<br />
obožavaocima, u<br />
prvom (i poslednjem)<br />
redu, moje najuže<br />
porodice, rešio<br />
sam da uložim gargantuanski<br />
napor<br />
da za pet minuta<br />
napišem još jedno<br />
đubre od teksta.<br />
Nakon čitanja ovog<br />
nazovi članka, vaš<br />
život će biti bespovratno<br />
promenjen<br />
jer, kako kaže<br />
veliki filozof Robin Šarma: „Reči mogu da inspirišu.<br />
Reči mogu da unište. Zato birajte ih pažljivo.“ A u<br />
ovom tekstu ima čak 601 (šest stotina i jedna) lično i<br />
ručno odabranih reči. Bili ste upozoreni.<br />
„Treba poštovati tuđe mišljenje.“<br />
Zašto, ako – „su mišljenja...<br />
... kao dupeta, svako ima jedno. „<br />
U opasnom sam iskušenju da osporim deo<br />
rečenice koji se odnosi na navodni broj dupeta po glavi<br />
stanovnika, ali bićemo razumni. I blaga digresija,<br />
zašto poštovati nešto sa čim se neko rodio? Nadam<br />
se da ćemo se složiti da svaka osoba zaslužuje neki<br />
minimum poštovanja. Iz ovoga ne sledi da sve osobe<br />
zaslužuju isti nivo poštovanja. Potpuno je razumno<br />
više poštovati osobu koja ima bolje ideje npr. A<br />
potpuno je nerazumno misliti da same ideje automatski<br />
zaslužuju poštovanje. Bolje bi bilo reći da ideje<br />
zaslužuju da ih što bolje razmotrite, i da onda, i samo<br />
onda(!), poštujete one ideje koje se čine da govore<br />
nešto istinito i važno o svetu u kome živimo.<br />
„Svi smo mi energija.“<br />
Ovo nije tačno. Mi imamo energiju, pa onda<br />
možemo i reći da smo delom energija. Ali da li nam<br />
ovo govori nešto bitno o nama? Osim u slučaju da neko<br />
tvrdi da sa energijom delimo njenu osobinu transformacije<br />
i neuništivosti, ovo tvrdnja nam ama baš ništa<br />
ne govori bitno ili upotrebljivo o bilo čemu. Čak i da<br />
možemo da se transformišemo, možda to nije dovoljno<br />
dobro za nas. Zar ne želimo da i dalje to budemo<br />
mi nakon transformacije?<br />
„Jednostavno budi muško.“<br />
Šta „biti muško“ znači? Da li se misli na neke<br />
tradicionalne „muške“ atribute, kao što su hrabrost,<br />
racionalnost, preduzimljivost? Zar ovo ne može da se<br />
odnosi i na žene? Može? O čemu onda, kog đavola,<br />
pričate? Pošto ovo naizgled češće dolazi od osoba ženskog<br />
pola, možda je najbolji odgovor „a ti jednostavno<br />
budi žensko“. A kada vas ona pogleda s nerazumevanjem,<br />
vi recite – „Upravo tako“. I obrnuto, naravno.<br />
Možda bi svet bio bolje mesto kad ne bismo ukalupljavali<br />
svoju decu u rodne stereotipe ili arhetipe. Ovakve<br />
rečenice svakako ne pomažu.<br />
„Znanje je moć.“<br />
Hajde da zaobiđemo činjenicu da je koncept<br />
moći zapravo varljivo komplikovan. Neka istraživanja<br />
pokazuju da maksimum naših ukupnih kognitivnih<br />
sposobnosti dostižemo oko 25 godine. Ako je ovo<br />
tačno trebao bi biti slučaj da su najmoćniji ljudi oko<br />
nas mahom dvadesetpetogišnjaci, a mi znamo da je to<br />
izuzetno retko. Moć, generalno gledano, podrazumeva<br />
mogućnost uticaja u skladu sa našim interesima, uprkos<br />
sličnih napora neke druge strane. Jasno je da će<br />
od naših interesa i situacije zavisiti znanje koje nam<br />
je potrebno za ovakav poduhvat. Vrhunske kulinarske<br />
sposobnosti vam neće pomoći ako želite, recimo, da<br />
sprečite rat između dve države. Osim, možda, ako su<br />
oba šefa države nesvakidašnji gurmani. Relevantno<br />
znanje je moć.<br />
„Smrt je samo deo života.“<br />
Da li ste probali sebi da pucate u glavu? Hej, to<br />
je samo još jedan deo života?<br />
„Iver ne pada daleko od klade.“<br />
Osim, naravno, kad duva vetar. Ili ako se klada<br />
kotrlja. I takođe, ako iver uopšte ne padne.<br />
„Ono što te ne ubije, ojača te.“<br />
Osim, naravno, kad te ubija polako, degenerativno,<br />
autoimuno, demijelinizirajuće i generalno,<br />
onako, na kvarno. Rak; Dijabetes tipa 2; Amiotrofična<br />
lateralna skleroza; Parkinsonova bolest; Marfanova<br />
bolest; Multipla skleroza; Hantingtonova bolest i<br />
spinalna mišićna atrofija su samo neke od stvari koje<br />
će vas sjebati zauvek. Woohoo! Ostanite pozitivni narode!<br />
piše: Logoreik<br />
26 27
PRIKAZ IZLOŽBE<br />
PRIKAZ IZLOŽBE<br />
Rimski spomenici<br />
u Velikom barutnom<br />
magacinu<br />
ova dva junaka pronađena je u tome što im je jedinima<br />
uspelo da siđu u Had i iz njega se vrate. Pored Dobrog<br />
pastira nalazi se Jona u hladu tikava i Jona koji pada sa<br />
broda u čeljusti morske nemani. Jona je bio jevrejski<br />
prorok koji je proveo tri dana i tri noći u utrobi „kita“<br />
nakon čega se pokajao i nepovređen je vraćen na svetlost<br />
dana. Priču o Joni i kitu pominju i Biblija i Kuran.<br />
Ovog meseca<br />
u rubrici<br />
Prikaz<br />
izložbe predstavićemo<br />
vam jednu<br />
od stalnih postavki koja<br />
je zbog specifičnog<br />
mesta otvorena za beogradsku<br />
publiku od 1.<br />
aprila do 1. novembra.<br />
Iako ste sigurno mnogo<br />
puta šetali Kalemegdanom,<br />
moguće je da<br />
još uvek niste posetili izložbu rimskih spomenika u<br />
Velikom barutnom magacinu koji se nalazi u donjem<br />
gradu, a trebalo bi. Jedna od prednosti ove postavke,<br />
tokom vrelih letnjih dana, može biti i činjenica da je u<br />
prostorijama Barutane, po našem subjektivnom osećaju,<br />
uvek barem 10 stepeni manje. Ukoliko se nakon<br />
čitanja <strong>KuŠ</strong>!-a odlučite na ovaj izlet, a temperature napolju<br />
još nisu dovele kamen do usijanja, ponesite jaknu<br />
sa sobom, ne šalimo se. I pazite na drevne uglačane<br />
stepenice koje vas vode do Barutane.<br />
Ipak, i pored specifičnih uslova, postavka rimskih<br />
spomenika je vredna posete.<br />
Izloženi predmeti deo su fondova Narodnog<br />
muzeja u Beogradu i Muzeja grada Beograda. Postavku<br />
čine sarkofazi, nadrgobne stele, nadgrobni spomenici,<br />
žrtvenici, fragmenti spomenika, kapiteli i nekoliko<br />
skulptura. Predmeti su pronađeni u Beogradu (Singidunum),<br />
Kostolcu (Viminacium), Sremskoj Mitrovici<br />
(Sirmium), a ima i onih koji su došli sa Kos<strong>maj</strong>a, iz<br />
Stobija u Makedoniji ili Drača u Albaniji. Hronolški,<br />
pripadaju periodu između I i IV veka nove ere.<br />
Većina ovde izloženih spomenika imala je funerarnu<br />
ulogu. Običaj rimskog carstva da se nad<br />
grobovima podižu uspravni kameni spomenici potiče<br />
iz tradicije pozdizanja votivnih spomenika rimskim<br />
božanstvima. Nadgrobni spomenici se razlikuju po<br />
tome što nisu zahtevali prinošenje žrtve prilikom podizanja,<br />
a njihova uloga je da opišu život pokojnika<br />
i proslave ga. Zbog toga su epitafi bili veoma važni,<br />
jer su davali dosta informacija koji su danas značajni<br />
istorijski izvori, ne samo o načinu sahranjivanja, već<br />
i životu i običajima rimskog stanovništva. Razlike u<br />
vekovima i stilu ovde izloženih nadgrobnih spomenika<br />
mogu se uočiti, ali se po pitanju prikazanih scena<br />
uglavnom svi drže klasičnog rimskog posmrtnog repertoara<br />
– biste pokojnika predstavljene su u nekoj vrsti<br />
medaljona, a neretko je tu i cela porodica preminulog<br />
ili je u pitanju posmrtna gozba. Pokojnika u zagrobni<br />
život ispraća genije smrti, nalik na kupidona. Scene<br />
životinja i lova takođe su česte, a na jednom spomeniku<br />
nalaze se i rimske dvokolice. Pojedini spomenici<br />
sadrže bogate floralne motive koji označavaju izobilje<br />
zagrobnog života, ili je tu solarni disk, rozeta. Natpisi<br />
upućuju na veliki broj pripadnika IV Flavijeve i VII<br />
Klaudijeve legije, koje su u ovom periodu bile stacionirane<br />
u Singidunumu. Anticki i hrišćanski motivi<br />
prepliću se tako da ponekad nije ni moguće prepoznati<br />
religioznu pripadnost određenog pokojnika samo na<br />
osnovu scena prikazanih u reljefu. U ovom periodu<br />
uticaj paganske na hrišćansku umetnost bio je veoma<br />
jak, te su mnoge scene, koje će vremenom postati odlika<br />
hrišćana, zapravo preuzete iz antičke prakse, poput<br />
prikaza vrta zagrobnog života, tj. Raja.<br />
Drugi način sahranjivanja u doba Rima bilo je<br />
podizanje sarkofaga, od kojih u Barutani možemo<br />
videti nekoliko. Sarkofag sa scenama iz priče o Joni,<br />
datovan u kraj III i početak IV veka, pronadjen je na<br />
Dorćolu 1885. godine na mestu gde se nekada nalazila<br />
rimska nekropola. Osim estetske vrednosti, ovaj<br />
sarkofag nosi hrišćanska obeležja, što ga čini jednim<br />
od najranijih dokaza prisustva hrišćanskog življa u<br />
Beogradu. Reljef prikazuje figuru Dobrog pastira i<br />
dve scene Joninog života. Dobri pastir je u stvari slika<br />
ranohrišćanskog Isusa, koja treba da ilustruje tvrdnju<br />
da bog oko sebe okuplja i vodi vernike kao pastir<br />
ovce. Ranohrišćanski Isus nema bradu jer je njegov<br />
lik povezivan sa golobradim antičkim Orfejem, a veza<br />
Izložen je i jedan žrtvenik sa scenama žrtvovanja<br />
ovna i bika, koji su, pored svinje, bile najčešće žrtvovane<br />
životinje u rimskom carstvu i stoga, najčešće<br />
prikazivane na ovoj vrsti kamene plastike. Ipak, ono<br />
što je zanimljivo je to da su, za današnji pojam, suviše<br />
česta žrtvovanja životinja u doba Rima zapravo imala<br />
svoju humanu funkciju – da nahrane gladne i siromašne.<br />
Bogovima je davan onaj deo životinje koji se<br />
ionako ne bi jeo (krv i iznutrice), dok je meso pečeno<br />
na gradskom forumu i deljeno svima koji su hteli da<br />
ga uzmu.<br />
Postavka Barutane predstavlja presek umetničke<br />
klesarske prakse ovih prostora u prvim vekovima<br />
nove ere, gde je dominantan broj funerarne skulpture<br />
očigledan. Za one koji dobro razumeju latinski, sačuvani<br />
natpisi mogu ispričati još dosta o ljudima koji su<br />
ovim spomenicima sačuvali svoj lik od zaborava. One<br />
koji znanje latinskog nisu uspeli da sačuvaju u memoriji<br />
savetujemo da kroz izložbu prođu sa stručnim<br />
vodičem, možda već tokom nastupajuće Noći muzeja.<br />
Još par reči o samom mestu: Veliki barutni<br />
magacin nastao je u vreme austrijske rekonstrukcije<br />
Beogradske tvrđave. Gradnja je trajala dve godine,<br />
između 1718-1720. Sastojao se od dve prostorije sa<br />
devet lukova koji su nosili masivni svod od opeke,<br />
što je barutanu činilo veoma inovativnim i arhitektonski<br />
uspešnim rešenjem u periodu kada je sagrađena.<br />
Tokom 19. Veka, požari su uništili većinu enterijera,<br />
čija rekostrukcija još uvek nije u potpunosti dovršena.<br />
Zanimljivo je i to da je tokom devedesetih godina 20.<br />
veka među posmrtnim portretima naših drevnih rimskih<br />
sugrađana organizovana diskoteka čije je tragove<br />
još uvek moguće videti na podu prekrivenom žvakama,<br />
a, nažalost, i na spomenicima isprskanim sprejem<br />
ili „ukrašenim“ modernim rezbarijama ključeva.<br />
No, dobro, u čoveku je vazda postojala potreba da se<br />
fizički približi mestu na kojem su sahrenjeni velikani,<br />
makar i samo svojim imenom, kako bi obezbedio<br />
svoje mesto u Raju. Može biti da je ovaj vandalizam<br />
zapravo potekao iz najdubljih hrišćanskih namera.<br />
pišu: MoonQueen i Phil Brahms<br />
28 29
SPECIJAL<br />
Kako čitati muziku:<br />
NABOKOV<br />
je, izgovorio rečenicu koja će kasnije postati refren<br />
pesme – “Don’t break, don’t break my heart, and I<br />
won’t break your heart-shaped glasses. Little girl, little<br />
girl you should close your eyes, that blue is getting<br />
me high, and making me low”.<br />
Pevačiča koja je naglo osvojila publiku svojom<br />
originalnošću, Lana Del Rej, više pesama je radila pod<br />
uticajem kulta Lolite, a album Born to die sadrži nekoliko<br />
pesama u kojima je to očigledno.<br />
Off To The Races je najeksplicitnije povezana sa<br />
knjigom. Početne rečenice knjige su doslovno postali<br />
stihovi pesme – “Light of my life, fire of my loins…”<br />
Sem toga, sam početak pesme “My old man is a bad<br />
man” nedvosmisleno ukazuje na vezu Lolite i Hamberta<br />
Osim ove, pesma Lolita samim naslovom ukazuje<br />
na roman, kao i pesma Carmen. Lolita je naziv knjige,<br />
a Karmen nadimak koji Hambert daje Loliti u knjizi.<br />
SPECIJAL<br />
Lana Del Rej upotrebljava i vizuelne asocijacije na<br />
Lolitu. Ona koristi već pomenute naočare u obliku<br />
srca, lizalice i slično. Ipak, u Laninim pesmama izgleda<br />
kao da je devojčica svesna zavodnica i koketa i da u<br />
njoj nije preostalo mnogo čega nevinog i dečijeg, dok<br />
u romanu to nije u potpunosti tačno.<br />
Pesma koju u nekom periodu dvehiljaditih godina<br />
nismo mogli da izbegnemo, a izvodi je francuska pevačica<br />
Alizée je Moi... Lolita. Spot, tekst, sve ukazuje<br />
na putenu devojčicu koja prerano hrli u svet odraslih.<br />
Mlada devojka nežnih crta lica, odlazi u noćni klub i<br />
igra zavodljivo sa mnoštvom muškaraca dok je mlađa<br />
sestra posmatra. Pri odlasku kući, prati je stariji čovek<br />
koga smo videli na početku spota kako daje novac<br />
devojci.<br />
Lolita je inspirisala i nešto mlađe izvođače, pa se<br />
pesme sa njenim imenom nalazi i na albumima grupe<br />
Elefant i umetnice Sky Ferreira-e.<br />
piše: Aleksandra Vujić<br />
Nabokov je još jedan u nizu autora koji je<br />
inspirisao savremene muzičare. Ovo se<br />
naročito odnosi na njegov roman Lolita.<br />
Najpoznatije Nabokovo delo fasciniralo<br />
je mnoge poznate i manje poznate muzičare, a<br />
tabu tema o kojoj govori roman ih je intrigirala i bila<br />
dovoljno skandalozna da privuče publiku i ka muzici.<br />
Fabula dela se vrti oko Hamberta Hamberta koji<br />
se opsesivno zaljubi u dvanaestogodišnju Dolores.<br />
Na početku to ispoljava kroz posmatranja iz prikrajka,<br />
da bi, kako delo odmiče, njih dvoje ušli i u seksualnu<br />
avanturu. Lolita postaje simbol seksualno aktivnih<br />
mladih devojaka koje su okrenute prvenstveno<br />
starijim muškarcima. Nakon objavljivanja, roman je<br />
zabranjivan i proglašavan pornografskim, ali kasnije<br />
dobija status klasika.<br />
Sting se već pokazao kao poznavalac klasičnih<br />
dela, a sa grupom Police snimio je pesmu Don’t stand<br />
so close to me koja govori upravo o opčinjenosti starijeg<br />
čoveka, profesora, duplo mlađom učenicom. Oni<br />
nisu previše mesta ostavili nagađanju jer se jedan stih<br />
pesme direktno odnosi na Nabokova – “He starts to<br />
shake and cough, just like the old man in that book<br />
by Nabokov.” Pored ovih stihova, mladoj devojci je i<br />
refrenom poručeno da ne stoji preblizu njega, upravo<br />
zbog toga što ga previše uzbuđuje, pa ne bi mogao<br />
odgovarati za svoje postupke ukoliko bi još bio izložen<br />
njenoj pojavi.<br />
Ni kontroverzni Merilin Menson nije ostao imun<br />
na fabulu ovog romana. Pesma pod nazivom Heart-<br />
Shaped Glasses nastala je dok je čitao Nabokov roman.<br />
U isto vreme, Menson se viđao sa dosta mlađom<br />
devojkom i zahvaljujući sklopu tih okolnosti, dobio je<br />
ideju za tekst pesme Heart-Shaped Glasses.<br />
Sam naziv pesme aluzija je na poster za Kjubrikovu<br />
filmsku adaptaciju dela iz 1962. godine. Na prepoznatljivom<br />
posteru nalazi se devojčica sa naočarima<br />
za sunce u obliku srca koja liže lizalicu. Menson je izjavio<br />
da se njegova tadašnja devojka prilikom jednog<br />
susreta pojavila sa istim naočarima i da je on, videvši<br />
30 31
SPECIJAL<br />
KULTUROM I SMEHOM PROTIV SUJEVERJA<br />
XIII Nоć muzејa оdržace se u subоtu, 21. maјa <strong>2016</strong>. gоdinе, u više od 40 gradova u Srbiji. Planiranо<br />
vrеmе traјanja prоgrama је оd 17:00 dо 01:00 čas pоslе pоnоći. Organizatori su odlučili da ne preskoče broj 13,<br />
već da manifestaciju prilagode nasleđu koje ovaj broj nosi. Razbijanje sujeverja i obeležavanje važnih jubileja<br />
su osnovne ideje kojima su se bavili, uz simpatičan moto – kulturom i smehom protiv sujeverja.<br />
Neke od atrakcija koje će ove godine moći<br />
da posete Beograđani su: priče devojačkih<br />
škrinja, istorija sedme umetnosti ispričana od<br />
strane najpoznatijih filmskih plavuša, italijanski<br />
motori. Premijerno će biti izložen jedan<br />
od Teslinih izuma povezan sa lečenjem i<br />
medicinom, obeležiće se i jubilej jednog veka<br />
povlačenja srpske vojske sa<br />
Krfa. Sto godina od smrti Petra<br />
Kočića obeležiće postavka<br />
u Doktorovoj kuli, prvoj psihijatrijskoj<br />
bolnici na Balkanu, u<br />
kojoj je ovaj pisac i preminuo.<br />
Grad Šabac obeležiće 200<br />
godina od dolaska Jevrema<br />
Obrenovića u grad, pod čijom je upravom<br />
Šabac proglašen prvom varoši u Srbiji, dobio<br />
prvi klavir, bilijar, zastakljene prozore<br />
i bleh orkestar. U gradskom muzeju biće<br />
prikazana izložba Pre i posle vatre koja će<br />
prikazati šta je sve otkriće vatre promenilo<br />
u životu ljudi i kako je vatra uticala na<br />
formiranje čoveka ovakvog kakav je danas,<br />
od fizičkih do socijalnih karakteristika.<br />
Takođe, grad je otkupio šabačku Sinagogu<br />
čije se renoviranje planira, a u Noći muzeja<br />
posetioci će moći da vide plan kako će Sinagoga<br />
izgledati kada bude pretvorena u muzej.<br />
A ako se nađete u Pančevu ili budete imali<br />
priliku da odete tamo, posetite, po prvi put otvorenu<br />
za posetioce, Staru Vajfertovu pivaru<br />
osnovanu 1722. godine. Ona predstavlja najstariji<br />
industrijski objekat u Srbiji a postavka<br />
za Noć Muzeja nazvana je Misterija Vajfert<br />
i posetioci će imati priliku da, rešavajući<br />
zagonetke, otkriju više o zdanju u kojem<br />
se nalaze i ličnosti Đorđa Vajferta.<br />
Obrenovčani će, u prostorijama biblioteke<br />
,,Vlada Aksentijević”, imati prilike<br />
da se upoznaju sa svadbenim običajima<br />
ovog kraja, počevši od prosidbe, pa<br />
sve do same svadbe. Postavku će upotpuniti<br />
živa muzika, kićenje posetilaca<br />
ruzmarinom, sečenje mladenačke torte, ali i<br />
jedno pravo venčanje koje će se u toku Noći<br />
muzeja održati u obrenovačkoj biblioteci!<br />
Muzej ,,Horeum Margi – Ravno” u Ćupriji<br />
prerušiće se 21. <strong>maj</strong>a u cirkusku šatru. Cirkus<br />
je uzet kao inspiracija jer je mesto smeha<br />
i uživanja a postavku će, osim performansa<br />
klovnova, predstavljati i dela savremene<br />
umetnosti inspirisana cirkusom. U dvorištu<br />
muzeja organizovaće se atrakcija ispaljivanja<br />
iz Karađordjevog trešnjevog topa.<br />
Celokupan program i spisak lokacija još uvek nije dostupan ali pratite vesti na [sajtu] Noći Muzeja i planirajte<br />
svoju rutu 21. <strong>maj</strong>a. I - otvorite oči u noći!<br />
piše: MoonQueen<br />
33
INTERVJU<br />
INTERVJU<br />
Ivana Todorović<br />
Iskoračiti van zidova muzeja<br />
U<br />
susret 13. Noći muzeja postavili smo nekoliko<br />
pitanja Ivani Todorović, glavnoj organizatorki<br />
ove manifestacije.<br />
U <strong>maj</strong>u nam predstoji 13. Noć muzeja, međutim,<br />
na sajtu piše da je manifestacija otpočela 2005. godine<br />
(što je bilo pre 11 godina). U čemu je stvar? Kada je<br />
Noć muzeja zvanično počela da se održava u Srbiji i<br />
zašto postoje dva datuma?<br />
Prve godine Noć muzeja održana je dva puta,<br />
jednom u aprilu, a drugi put u septembru. Prvobitni<br />
plan jeste bio da se održava dva puta godišnje, ali nažalost,<br />
troškovi manifestacije su preveliki da bi to bilo<br />
moguće bez budžetske podrške. Inače, Noć muzeja je<br />
kao projekat nastala u septembru 2004. godine, pa taj<br />
datum možemo da obeležavamo kao pravi rođendan.<br />
Šta je bio najveći izazov u organizovanju ovakve<br />
manifestacije ?<br />
Kakva je uloga i kolika je odgovornost manifestacije<br />
poput Noći muzeja u državi u kojoj je većina<br />
muzeja zatvorena za javnost već godinama?<br />
I uloga i odgovornost koja uz nju ide su zaista<br />
veliki. Noć muzeja je manifestacija u kojoj muzeji<br />
beleže najveću posećenost tokom godine, koja daleko<br />
prevazilazi posećenost muzeju koji samostalno organizuje<br />
izložbu, ma kako ona atraktivna bila.<br />
je stvar ?<br />
Manifestacija Noć muzeja održava se jednom<br />
godišnje, i tad, u jednoj noći, možete ući u sve muzeje<br />
i videti atraktivne i ekskluzivne postavke s jednom<br />
ulaznicom, što uopšte nije zanemarljiva činjenica.<br />
Druga stvar – održava se krajem <strong>maj</strong>a, kad se priroda<br />
razbuja, pa živnemo i mi sami. I to se u toj noći oseća<br />
u celom gradu. Volim da o Noći muzeja razmišljam<br />
kao o prolećnom dobrom duhu grada.<br />
Veliki broj mladih ljudi učestvuje i posećuje<br />
Noć muzeja svake godine. Ipak, tokom godine, na<br />
primer, tokom školskih poseta muzejima, većina tinejdžera<br />
gleda u ekran telefona i hvata wi-fi. Kako deci i<br />
mladima približiti muzej?<br />
Obrazovanjem. I to ne samo školskim, nego<br />
od najranijih dana. Čitanjem bajki, za početak. Što<br />
se tinejdžera tiče, oni su po prirodi specifična grupa<br />
i to treba razumeti. Ako ih pritiskamo, iziazvaćemo<br />
njihov revolt. Umesto da ih prisiljavamo da dignu<br />
pogled s telefona, možemo da iskoristimo savremene<br />
tehnologije i ponudimo im mogućnost da na samoj<br />
izložbi priču prate putem svojih mobilnih uređaja. Na<br />
primer, da svoj telefon povežu sa izloženim delom,<br />
koje će im samo tim putem preneti neku zanimljivost<br />
o sebi, neku skrivenu, malo poznatu priču, tajnu.<br />
U vezi sa prethodnim pitanjima - da li imate neki<br />
savet za muzeje i galerije, kako da ,,namame” publiku<br />
i tokom godine ?<br />
A kakvi muzeji ?<br />
Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti.<br />
Da li se slažete sa teorijama modernih heritologa<br />
i muzeologa da muzej mora stalno da se menja, u<br />
odnosu na publiku i vreme, ili će klasična postavka<br />
slika velikih <strong>maj</strong>stora zauvek biti neprevaziđena ?<br />
Muzeji svakako moraju da da prate vreme u kojem<br />
živimo, koje je suviše brzo da bi klasična, statična<br />
postavka zainteresovala publiku i zadovoljila njena<br />
očekivanja. S druge strane, smatram da bi dela velikih<br />
<strong>maj</strong>stora trebalo da ostanu neukaljana modernim agresivnim<br />
marketnigom. Ona su sama po sebi dovoljna<br />
preporuka da posetite muzej.<br />
Šta čini Luvr Luvrom – veliki broj fantastičnih<br />
dela, Mona Liza, mit ili reklama ? Ili kombinacija svega<br />
po malo ?<br />
Sve pomalo. Kad pomislite na Luvr ne pomislite<br />
samo na muzej. Oko njega postoji aura istorije satkane<br />
od bogatstva, bahaćenja u luksuzu, parfema, perika,<br />
haljina s krinolinom, do revolucije, giljotine i Napoleona.<br />
Sve to, uz Mona Lizu, Luvr čini francuskim<br />
brendom.<br />
Vaš savet za posetioce velikih muzeja - ići planirano<br />
na mesta gde su izložena najpoznatija dela, ili<br />
ići redom, polako, dokle god ne ostanemo bez snage?<br />
Objediniti 70 događaja na 70 lokacija u gradu u<br />
istom trenutku i učiniti da sve teče glatko. Noć muzeja<br />
traje osam sati i podrška je programu samih institucija<br />
kulture. Zatim, u poslednjih sedam godina, koliko sam<br />
izvršni organizator Noći muzeja, otvaramo sve više<br />
objekata i prezentujemo privatne kolekcije koji široj<br />
javnosti nisu dostupni na način na koji postaju dostupni<br />
u Noći muzeja, ili nisu dostupni uopšte (Doktorova<br />
kula, Anatomski muzej veterinarskog fakulteta, Insitut<br />
za sudsku medicinu, palata Srbija, Alfa banka...).<br />
Kad se ovo uzme u obzir, izazov je publici svake<br />
godine ponuditi nešto novo, ali zahvaljujući predanom<br />
radu koji za organizaciju jedne manifestacije<br />
traje skoro šest meseci i timu koji je mali ali kompaktan,<br />
uspevamo u tome.<br />
U Srbiji je to dan koji se sa nestrpljenjem očekuje<br />
svake godine i najbolji programi se pripre<strong>maj</strong>u upravo<br />
za tu priliku. Može se reći da je u ostatku Srbije<br />
Noć muzeja značajnija nego u Beogradu, s obzirom na<br />
to da se na beogradskoj kulturnoj sceni svakodnevno<br />
nešto dešava. Noć muzeja se održava u praktično svim<br />
gradovima u Srbiji koji i<strong>maj</strong>u makar jedan muzej, čak<br />
smo imali situacije da se za učešće prijavi grad bez<br />
muzeja, koji ovaj događaj iskoristi za pokretanje inicijative<br />
za osnivanje gradskog muzeja. Ovo je dokaz<br />
da ljudi i<strong>maj</strong>u potrebu za ovakvom vrstom kvalitetnog<br />
ispunjavanja slobodnog vremena.<br />
Stalno se govori kako publika u Srbiji ne obilazi<br />
muzeje, pa ipak, tokom Noći muzeja skoro da nema<br />
lokacije na kojoj se ne čeka red pred ulazom. U čemu<br />
Iskoračiti van zidova muzeja. Dobar primer je<br />
izložba o Mihajlu Pupinu u Istorijskom muzeju Srbije<br />
na Trgu Nikole Pašića u Beogradu, koja je klasičnu<br />
muzejsku postavku prezentovala pomoću „proširene<br />
realnosti“.<br />
Kakvu biste izložbu Vi voleli da posetite u nekoj<br />
budućoj Noći muzeja, u Srbiji?<br />
Taktilnu izložbu najpoznatijih vajarskih dela, od<br />
Mirona, Skopasa, Fidije, preko Mikelanđela, do, na<br />
primer, Stijovića.<br />
Kakve izložbe fale domaćoj publici?<br />
Interaktivne izložbe prilagođene deci.<br />
Prvo se upoznati s muzejom. Informisati se o<br />
njegovim delovima, zbirkama i stalnim postavkama.<br />
Uživati u onome šta vas posebno zanima, ali obratiti<br />
pažnju i na dela koja vam iz bilo kog razloga nisu poznata<br />
ili naročito interesantna. Možda vam je u njima<br />
nešto promaklo, možda doživite nešto novo.<br />
I za kraj, da li biste mogli našim čitaocima da<br />
preporučite knjigu, film, pesmu ili muzičara, i umetničko<br />
delo ili slikara?<br />
Romane Nikole Moravčevića,<br />
filmove Paola Sorentina, pesme Vlade<br />
Divljana, slike Slavka Krunića…<br />
34 35
Larpurlartizam<br />
NEZADOVOLJAN UMETNIČKOM KLIMOM U PARIZU,<br />
KESKIFO JE ODLUČIO DA PROMENI SREDINU I<br />
OTPUTUJE U UNUTRAŠNJOST ZEMLJE<br />
TUGU JE UTOPIO U ČAŠI<br />
I DRUŠTVU LOKALNIH<br />
POSETILACA KAFANE<br />
VERUJ MI<br />
STRANČE DA SI U PRAVU<br />
ŠTO SI NAPUSTIO PARIZ. TAKO<br />
SAM I JA URADIO PRE PAR GODINA.<br />
MOJA JEDINA VEZA SA TIM GRADOM<br />
SU PISMA KOJA MI ŠALJE<br />
BRAT.<br />
NOVAC UOPŠTE<br />
NEMAM, SVE ŠTO DOBI-<br />
JEM OD NJEGA POTROŠIM<br />
ILI OVDE ILI NA BOJE.<br />
A JA ŽUDIM DA<br />
SVOJU VIZIJU SVETA PRED-<br />
STAVIM DRUGIMA. POKUŠAO<br />
SAM DA BUDEM I SVEŠTENIK,<br />
ALI NE, BOJA JE MOJA PRA-<br />
VA MISIJA.<br />
MEĐUTIM LJUDI<br />
NEMAJU RAZUMEVAN-<br />
JA ZA MENE. MISLE DA SAM<br />
BESKUĆNIK ILI LUDAK... TO MISLI<br />
I MOJ PSIHIJATAR, MADA NE<br />
SME DA MI KAŽE U LICE.<br />
ČAK<br />
MI NI SA ŽENA-<br />
MA NE IDE. A JA NI NE<br />
VOLIM LEPE ŽENE, PA OPET<br />
NEMAM USPEHA...<br />
SLUŠAJ PRIJATELJU<br />
ŠTO SE SLIKARSTVA I NOVCA<br />
TIČE NE MOGU TI POMOĆI JER<br />
SMO U ISTOJ SITUACIJI. ŠTO SE<br />
ŽENA TIČE, REĆI ĆU TI ISKRENO<br />
- MNOGO SI KLEMPAV!<br />
M. K.
Change language