slika politike - Jovan Despotović

tradiciji ni njenom mestu u državi i naciji. Prizor je doista drastičan: voštana figura Patrijarha Pavlau prirodnoj veličini leži na podu galerije jer je ’pogođen’ meteorskom kišom čiju su komadi razasutioko njega. Ova hiperrealistička, tautološka scena i za ateiste deluje uznemiravajuće, duboko dirajućinajintimnija osećanja ma kakva da su u odnosu na crkvu i današnje predstave o njoj.No, mora se istaći i to da je ovaj rad svojevrsna replika i inspiracija delom italijanskogumetnika Mauricija Katelana ’Deveti čas’ koji prikazuje nedavno preminulog Papu Jovan Pavla IIkoga je takođe meteor oborio na zemlju. Ako se zna da je taj rad devedesetih izveden u Poljskoj,zemlji duboko prožetoj katolicizmom (u kojoj je crkva, za razliku od naše, odigrala značajnu ipozitivnu ulogu u demokratizaciji društva), pri tom i postojbini tadašnjeg Pape, onda su reakcijekrelikalnih i konzervativnih krugova bile žestoke i razumljive. Ova konstatacija dovodi do pitanjauloge naše crkve u demokratskim promenama, naročito posle oktobarskog prevrata kada se ona,prema svim pokazateljima, u najmanju ruku, nije snašla u tom istorijskom trenutku. Upravosuprotno, iz crkvenih krugova je dolazila i najsnažnija odbrana antidemokratskih tendencija tokomposledniih petnaest godina. I to se nažalost, i danas nastavlja.Otuda potiče puna aktuelnost i značaj ovog rada Živka Grozdanića Gere.Jedina oficijelna reakcija, pored niza anonimnih koje su prenete internetom a potiču od radikalnodesnih i crkvenih krugova, koja je došla od jednog nesmotrenog ministra, a koji je ishitreno istakao,tumačeći ovaj rad na svoj način, da umetnost ne treba da se meša u crkvene i političke poslove (štoje ona tokom svoje istorije naravno uvek radila sa velikim zadovoljstvom i uspešno), otkrivajućitime prirodu vlastitog shvatanja (ali možda ne i samo njegovog u aktuelnoj Vladi) po kome se, bašobrnuto, politika i u ovom vremenu, kao i u periodu prethodnih diktatura, mora mešati u umetnostodređujući joj teme kojima se može baviti, načinom, dakle formama, koje su ispravne za javnuupotrebu, najzad, što je najgore, i arbitriranjem u oblasti umetničkog i estetičkog vrednovanja. Neštokasnije je usledio i jedan novinski komentar u ’uglednom’ beogradskom nedeljniku koji krajnjeproizvoljno, neznalački i zlurado potencira ono čega zapavo i nema na ovoj izložbi. Naime, autor uvidu uvodnika upisuje u ovaj Grozdanićev rad ono što on i ne sadrži, dakle ono što se piscu učiniloda on znači: ’karneval netolerancije i prostakluka’ – baš kao da se ovaj nesrećni uvodničar posmatrau ogledalu dok piše ovu neprimerenu paskvilu dostojnu samom dnu dostojnog žute štampe kojeimamo na pregršt. Odgovor na pitanje zašto je čitanost njegovog ’uglednog’ nedeljnika spala naaktuelni broj prodatih primeraka, ako ga kao zamenika glavnog urednika to uopšte zanima, nalazi seu sadržaju i porukama upravo ovakvih komentara.Ceo ovaj događaj neodoljivo je podsetio na političku i kulturnu atmosferu koja je dominiralatokom devedesetih godina vraćajući nas, poput nekog zarđalog vremeplova, u period za koji smo –izgleda pogrešno, mislili da je za nama i da nam se neće ponoviti. No, ovde je ponavljanje istorije, ito one negativne, izgleda postalo neizbežno.Nijedan prikaz rada Živka Grozdanića Gere neće biti dovoljan ako se ne ukaže na njegov ogromniaktivizam i na drugim poljima u najneposrednijoj vezi sa umetničkim stvaralaštvom a imakarakteristike "lokalnog delovanja u globalnim razmerama" i karakterističan je za umetnost tekućegperioda. Naime, Grozdanić se za sve ovo vreme pokazao i kao vrlo spretan organizator umetničkogživota u Vršcu, (a odnedavno i u Novom Sadu) koji je okupio praktično sve vredne i značajneumetnike. Uz to, on je bio i jedan od pokretača znamenitih vršačkih kulturnih časopisa "Košava",kasnije i ’Artkonteksta’, koji su znatno nadišli lokalne granice, rečju, Živko Grozdanić Gera je jednaod ključnih ličnosti, ako ne i najznačajnijih, koja je inicirala i realizovala ono što je ostalo poznatokao "vršačka (ali i vojvođanska) kulturna inicijativa".Ovaj svestrani aktivista kulturnog i umetničkog života ne samo svojim delom već i ukupnomaktivnošću (i to ne samo u gradovima u kojima je živeo) koju sprovodi u niz institucija - Narodnommuzeju, Konkordiji, Galeriji Aurora, Muzeju savremene likovne umetnosti, Muzeju savremeneumetnosti itd., časopisima, organizaciji jugosloveskih umetničkih manifestacija, izdavačkojdelatnosti itd., gotovo da spada u tip "renesansnih" kreativnih priroda koji ima vremena, energije,dakako i znanja i talenta, da svaku od ovih oblasti ispuni gotovo besprimernim entuzijazmom čimega dovode u red onih autora i umetničkih stvaralaca koji na mnogostruke načine obeležavaju tekućuepohu.Treći program Radio-Beograda, 30. novembar 2005.O normalnostiUmetnost u Srbiji 1989-2001.