slika politike - Jovan Despotović

vremenu raskida sa svojim dotadašnjim plastičkim iztraživanjima jezika savremene skulpture ipostupnog formiranja jednog oblikovnog postupka u kome će politički i ideološki tragovi noveepohe postajati sve vidljiviji. Opšta pitanja i probleme univerzalnog modernističkog projektaumetnosti (prema Arganu) čiste forme Basara je tada supstituisao posebnim zahtevima i ciljevimaaktuelnog lokalnog koncepta angažovanog stvaralaštva kod koga oblik više nije cilj kreativneimaginacije već sredstvo koje delo prima i gledaocima prenosi određeni sadržaj, poruku i idejustvaraoca.Ako su ranije Basarine izložbe bile energične, potresne i agresivne, poslednja retrospektiva održanau Galeriji SANU najednom je poprimila vidni ton rezignacije, onespokojavajućeg mira imelanholije. Sve je dakako isto, ako se imaju u vidu forma i sadržaj njegovih radova, ali je došlo dopromene opšteg vizuelnog i semantičkog tona u ovom upusu. A to opet, ukazuje na jednunovoformiranu dominantu u ovdašnjem društvenom životu koja, ako se malo prisetimo naše novijeistorije, nimalo ne sluti na dobro. Da li će takvo stanje i kolektivnu svest obeležiti u umetnosti ovogtrenutka? Prema opštem utisku koji se mogao steći na izložbam Svetomira Arsića Basare, a poučeniiskustvom sa njegovim ranijim radovima - odgovor je i ovog puta nažalost zasigurno pozitivan.Pa ako je tako, u čemu je onda "utopijska greška" Basarine skulpture (kako smo pokušali da za ovupriliku problematizujemo njegov umetnički opus)? Ako pođemo od "projekta" moderne umetnostikoji je neophodan da bi se razuneo njen razvoj tokom veka, i ako imamo u vidu da se danas govori o"drugoj moderni", prema Klocovoj teorijskoj postavci (a upravo trećoj u našem slučaju jer je njenprirodni tok bio prekinut doduše kratkotrajnom epizodom socijalističkog realizma između 1945. i1950. godine kada se modernizam u srpskoj umetnosti obnavlja i iznova priključujeintrenacionalnim umetničkim procesima), normalno je da dođemo do pitanja da li uopšte umetnostima "preobaziteljski" karakter u vlastitom socijanom okruženju? Da li ona, dakle, može snagomsvoje likovne ekspresije da utiče na neophodnu reformu društvene zajednice, da njen razvoj usmeri upotrebnom progresivnom, demokratskom, modernom pravcu? To je pitanje oko koga se spore presvega oni koji se bave tzv. "angažovanim stvaralaštvom", njegovim realnim učinkom na idejnu sferupolitičkog života u svakoj zajednici.Dve protekle decenije u našoj umetnosti donele su veliki broj primera angažovanog stvaralaštva alimeđu svima njima u skulpturi primarno mesto zauzuma Svetomir Arsić Basara, a u slikarstvu je bezpremca Mića Popović. Zajednička im je želja stvaranja novog društva, drugačijeg u svakompogledu, emancipovanog čoveka koji će biti u stanju da raspozna dobre od loših karakteristikasocijalnog razvoja, političkih trendova, osobina vlasti itd. Umetnost znači ima sem estetičke i jednunaglašenu etičku dimenziju koja ovu vrstu stvaralaštva izdvaja iz ogromne produkcije što obeležavakraj poslednje decenije ovog veka i milenijuma.A da li je umetnost uopšte kadra da izvrši tu misiju? Da li su njeni instrumenti dovoljno ubedljivi isugestivni da u posmatraču izazovu očekivane efekte u njegovom duhovnom, intelektualnom,sebzibilnom, mentalnom ili psihološkom sustavu?Upozorenja koja su emitovana iz dela Svetomira Arsića Basare - koliko na obične gledaoce toliko ina onaj sloj (politički) uticajnih ličnosti koji kreiraju i usmeravaju odlučujuće društvene tokove.Otuda i sugestivnost naslova ovog priloga: "Utopistička pogreška Svetomira Arsića Basare" kojimsmo želeli da pokažemo da je pogrešno očekivati od umetnosti, ma koliko da je ona estetična ietična, da izvrši uticaj na društvo pogotovo ono koje je po svim svojim najvažnijim osobinamatotalitarno, autarhično i u samoizolaciji bez definisanog cilja i izraženih demokratskih potreba.Utopijska greška je ujedno i zaključak koji se neminovno mora izvesti ako se sledi logika razvoja nesamo nekog pojedinančnog umetničkog čina, kakav je ovde slučaj, već i konteksta u kome je taj činnastao.Ideje avangardi sa početka XX veka, ruskog umetničkog eksperimenta, apologetske umetnosti unacizmu, fašizmu i komunizmu sa svim njihovim epizodama sa "neo" prefiksom (od kojih dve kojese neprestano smenjuju: neokomunističku i neonacističku) u preostaloj Jugoslaviji živimo već višeod jedne decenije, sve od reda su pokazale da umetnost definitivno nije niti pokretač niti usmeritelj,niti popravljač niti korektiv socijalnih, idejnih ili političkih tokova. Ona je jednostavno samo jasnoizrečeno upozorenje onima koji su u stanju da raspoznaju njene znakove i simbole i time eventualnosebe zaštite od direktnog udara spoljašnje realnosti. Još 1969. godine Arsić kao da je bio togasvestan kada je na novinarsko pitanje "šta želi da kaže svojim delom", odgovorio: "da doprinesemborbi protiv besmisla, u čemu je, smatram suština celokupne umetnosti", a 1984. u trenutku kada jeprvi put prikazao ciklus "angažovane" skulpture napominje "da je likovno delo predmet koji govorio istinama". I tu se njena misija završava. Umetničke utopije, poput uostalom i društvenih, kako jejasno pokazala istorija, tek su izraz kreativnih ili političkih imaginacija pojedinaca koji su sposobni