slika politike - Jovan Despotović

prostornoj postavci bila je istorijska kompozicija Paje Jovanovića Seoba Srbalja. Jedna njenareplika čuva se danas u Narodnom muzeju u Pančevu i to je spona koja ukazuje na razlog zbog čegaje ovaj Vasićev rad izveden baš u tom mestu. Na Jovanovićevoj slici prikazana je kolona narodapredvođena srpskim Patrijarhom koji beži iz oblasti koje su ponovo pale pod Otomansku imperiju ustrahu od odmazde. Oni se kreću prema obećanoj zemlji a kako će to kasnija istorija pokazati - to jebio samo još jedan od mitova nastalih u velikom strahu za nacionalnu sudbinu. Ista tema se nalazi i uromanu Miloša Crnjanskog Seobe a citat na koji Vasić ukazuje govori o tome da je Negde moralobiti nešto svetlo, značajno, pa treba otići tamo. Na ekranu televizora neprekidno pulsiraju samo dveslike: prizor sa Jovanovićevih Seoba Srbalja i isti prizor kompjuterski očišćen od ljudi - znači da jeostao samo prazni pejzaž. Lako je dovesti u vezu ovaj rad sa aktuelnim stanjem koje nas je snašlonakom najnovije masovne seobe koja je u najnovije vreme dobila i adekvatni naziv - etničkočišćenje. O tom istorijskom usudu, o toj najnovijoj epizodi neprekidne serije koja se zove IstorijaSrba Čedomir Vasić je dao jedan izvanredan i sa umetničke strane zanimljiv doprinos zarazumevanje i tumačenje ovog, po svemu sudeći, trajnog procesa na ovom prostoru.Rad koji je izveden za XX Memorijal naziva se Setna Nova 1970. On je pre svega autobiografskipodatak (o njemu ali i o nama), jedna realna životna činjenica koja govori o samom autoru, ali je posvojim ikoničkim, vizuelnim i semantičkim svojstvima istovremeno podignuta na opšti, aktuelninivo brojnih individualnih migracija koje su se naročito tokom tekuće decenije intenzivirale. Ovajpostupak temelji se na smislu memorijalnog, na davanju obeležja (nalik stećcima) pređašnjeg - onogšto je ostalo kao konačni podatak i podsećanje na nekadašnje postojanje, na prošlu egzistenciju.Dakle, opet je izneto Vasićevo zanimanje za migraciju, za nasilno ili dobrovoljno premeštanjepojedinaca kroz različite prostore, kulture, civilizacije... Ovaj problem koji je postao procesočigledno da će biti od trajnijeg interesovanja današnjih umetnika a ne samo ovog posebnogautorskog rada.Mileta Prodanović: Alegorije svakodneviceU opštoj preformulaciji i postavci umetnosi osamdesetih godina, jedna od njenih vidnijih osobinabila je i njena potreba da o spoljašnjoj, neartificijelnoj realnosti progovori jednim novim plastičkimjezikom. Neke estetičke podloge tom jeziku tražene su (i nalažene) u prošlosti, ali je za većinuumetnika bila ipak presudno da se na njihovim delima vide jasni odblesci vremena. U jednom,početnom periodu taj govor je bio govor alegorija, metafora, simbola i simulakruma, a kasnije je,kako su se socijalne propozicije zaoštravale ne samo prema toj umetnosti već i prema ukupnomživotu, on postajao sve direktniji, bukvalniji i banalniji. Taj razvoj se lako može uočiti i u opususlikara Milete Prodanovića. Njegov prvobitni rad u grupi Alter imago imao je nameru da formirajednu plastičku sintaksu koja je kasnije određena kao najvredniji doprinos u stvaranju jugoslovenskepostmoderne. Ne menjajući zapravo taj kreativni idiom, Prodanović je u devedesetim, dakle utemeljno promenjenom životnom (političkom i državnom) ambijentu u svoje delo postepeno unosiometaforička svedočanstva vremena.Kao kruna tih nastojanja nastala je izložba sa nazivom Tama. Već polovinom devedesetih znatno seintenzivirao socio-kritički angažman umetnika. Ako je i dotada on postojao u blažim, aluzivnijimpojavama oko 1995. taj vid ekspresije postaje sve eksplicitniji, uočljiviji i prisutniji. Taj raspletmože se primetiti i u radu Milete Prodanovića. Budući da je ovaj autor gotovo stalno biosenzibiliziran na ideološke, opštepolitičke tendencije koje su potresale jugoslovensko društvo, krozrazvoj njegovo likovnog dela (jer uporedo on se bavi i likovnom kritikom, književnošću ikomentarima dnevnih kulturoloških zbivanja) prati se energičan porast angažovanosti. Prvaizložbena manifestacija Prodanovićevog otvorenog, celovitog i zaokruženog stava prema društvenojrealnosti bila je upravo ta izložba održana 1995. godine u Galeriji ULUS-a.Dobivši 1997. godine nagradu fonda "Ivan Tabaković" pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti zaostvarenje od izuzetnog značaja za razvoj likovne misli u našoj umetnosti, Mileta Prodanović jestekao pravo na samostalnu izložbu u reprezentativnoj akademijinoj Galeriji. Odazivajući se tompozivu Prodanović je koncipiao i realizovao jednu kompleksnu izložbu pod nazivom Pohvala rucikoja je već do sada izazvala brojne kontroverze koje se nisu ticale samo kritičkog prosuđivanjanjegovog dela već su implikacije Prodanovićevog rada pokrenule i neke diskusije koje najdubljezadiru u aktuelne odnose, stanje i procese koji jasno odražavaju sve negativne vrednosnekomponente ovdašnjeg likovnoumentičkog sistema, onog koji pretenduje da danas bude dominantani arbitraran a zapravo je bez realnog pokrića. Njegova izložba pokazala je da je aktuelno čitanjeikona bremenito mnogim nejasnoćama nastalim usled opšteg pada intelektualnog kapaciteta publike.Ovaj fenomen tek će biti istražen, ali je već sada očito da razumevanje i kritičko tumačenje