slika politike - Jovan Despotović

Globalne promeneNova muzeologija i Muzej savremene umetnostiNedavno je u stručnoj periodici ukazano na veliku tekuću promenu u vodećoj svetskoj institucijikoja kolekcionira i izlaže umetnička dela XX veka - njujorškom Muzeju moderne umetnosti(MOMA - Museum of Modern Art) pri čemu je posebno bila naglašena činjenica da njegov stručni,kustoski tim traga i za odgovorom na aktuelno pitanje: šta se fundamentalno danas događa samuzeologijom koja se bavi delima novog likovnog stvaralaštva, kako vidimo, veoma izmenjenogizgleda, sadržaja i svojstava u odnosu ne samo prema tradicionalnim i klasičnim, već i premamodernističkim oblicima.U svojoj istoriji dugoj punih sedam decenija MOMA je u glavnim crtama govoreći, prošla kroz dvefaze - epohu prvog direktora Alfreda H. Bara koji je prakticirao stroge i vrlo određene poglede navisokomodernističke standarde u likovnim umetnostima što su vremenom postajali obaveznim zasve one muzeje koji su sakupljali umetnička dela XX veka (među njima je i Muzej savremeneumetnosti u Beogradu), i najnoviji period započet 1995. godine sa dolaskom aktuelnog šefa GlenaD. Lourija. Njegov osnovni zadatak sastoji se u tome da kolekcije i stalnu postavku MOME što višepribliži savremenoj umetnosti, odnosno recentnijoj plastičkoj produkciji.Ako u teoriji umetnosti nije sporan hronološki početak Moderne, a on se u istoriografiji postavlja u1880. godinu, zapravo u slikarski opus Pola Sezana, goruće je pitanje gde se ona završava, ako seuopšte, prema tumačenjima iz novomodernističkog kruga, i završava. Tu zapravo leži poznatakontroverza koja se isplela na liniji moderna-postmoderna-novomoderna a od njenog razrešenjazavisi i konačna vremenska tačka u opštoj delatnosti muzeja umetnosti ovog veka. Teorijski ipraktični (muzeološki) odgovor koji na ovaj problem bude dala MOMA nesumnjivo da će najmanjebiti orijentacion za srodne institucije.No, na jedan specifičan način deo ove neprozirnosti registrovan je i radu beogradskog Muzejasavremene umetnosti. I on je u svojih četrdeset godine postojanja zapravo prošao nekoliko, moždatri, vidnije ocrtanih etapa. Vreme od osnivanja 1958. (odn. 1965. kada se useljavanja u namenskiizgrađeno zdanje na Ušću) do početka osamdesetih godina kada je njime upravljao Miodrag B.Protić proteklo je u intenzivnom istorijskom i teorijskom definisanju glavnih puteva srpskemodernističke i visokomodernističke likovne kulture posmatrane u kontekstu jugoslovenskih pojavai procesa koji su najodlučnije formirali njen dominantni izgled tokom prvih sedam decenija veka.Prva promena u rukovođenju ovom kućom koincidirala je sa velikom transformacijom (jednom odmnogobrojnih koje su bile karakteristične za umetnost ovog veka) u samom jeziku plastičkogstvaralaštva zabeleženom ranih godina devete decenije. Mnogi razlozi su uticali da se već prvemanifestacije "Umetnosti osamdesetih" kako se najčešće nazivala naša Postmoderna, u Muzejupromptno registruju ne samo kroz izložbeni program ili politikom otkupa već i simultanimpromenama u samoj Stalnoj postavci Jugoslovenske umetnosti XX veka koje su postale znatnoučestalije i hrabrije u odnosu na dotadašnju praksu Muzeja.Na žalost, ovo oslobađanje, inoviranje i aktuelizacija muzeologije u MSU kratko je trajalo. Većjanuara 1993. Muzej je pogodila najnovija promena koja je zaustavila njegov prirodni razvoj. Tajdogađaj sa dugoročnim posledicama (kako je u stručnoj javnosti više puta komentarisano) temeljnoje uzdrmao sve njegove dotadašnje profesionalne principe a da nisu bili uspostavljeni novi - odkrupnih pitanja kakvo je oduzimanja tzv. matičnosti u delatnosti zaštite pokretnih kulturnih dobarado pogrešne reorganizacije unutrašnjeg ustrojstva naročito u donenu rada stručnog tima, odnerazumnog zaokreta u programskoj orijentaciji sa nekim projektima sumnjivih vrednosti doizdavačke delatnosti koja je potpuno zamrla, itd.Time je uzrokovano zapravo definitivno otklanjanje svakog traga ozbiljnije teorijske zasnovanostinjegove delatnosti na makro planu (delimične izmene u stalnoj postavci, odsustvo velikih projekatapoput decenijskih, retrospektivnih ili problemskih izložbi koje formiraju sliku naše današnjeumetnosti) i na mikro (parcijalni izložbeni program u samom Muzeju, zatim u Salonu u Pariskojulici ili izložbi specijalno formiranih za gostovanje izvan Beograda, zatim u najvećoj merivoluntarističko popunjavanje kolekcija slika, skulptura, grafika itd, a u najnovije vreme čak ipogrešno preuređivanje Parka skulptura oko Muzeja i dr.). Ovo znači samo jedno - da je danasvidljivo odsustvo bilo kakve koncepcijske utemeljenosti u radu Muzeja savremene umetnosti štonaravno ne može da ostane bez trajnijih posledica ne samo po njegovu internu delatnosti i spoljašnjedelovanje, već i za samu sudbinu umetnosti koja je sa njim u najneposrednijoj aksiološkoj iontološkoj povezanosti.Uznemirujuće je pitanje kako će se u postojećim okolnostima ostvariti neki stručni zadaci koji stoje