slika politike - Jovan Despotović

koji je Lazar Trifunović napisao i objavio u časopisu 'Zograf' br. 3 1969. godine. Ovo je najvećitekst prof. Trifunovića koji se odnosi i na Kalajićev problem tumačenja savremene umetnosti čije jeizvorište u prošlosti. Manjih tekstova sa istom temom ima mnoštvo.Kroz srpsku likovnu kritiku, čitav 20. vek moguće je kontinuirano pratiti i razvojtumačenja aktuelneumetnosti u smislu 'prvog preduzeća'. Upravo, već prva registrovana polemika koja se u umetničkojkritici vodila 1886/87. godine između Steve Todorovića i Đorđa Maletića, s jedne strane, a sa drugeMihaila Valtrovića i Đorđa Krstića, delimično je dotakla i pitanje uticaja koji je Kalajić pronašao.Zapravo se može tvrditi da nije bilo ozbiljnijeg srpskog umetničkog kritičara da se ovim pitanjemnije bavio, pa teza o 'prvom preduzeću' Dragoša Kalajića nikako ne može da se održi.Što se same izložbe tiče, ona treba da dokaže iznetu Kalajićevu tvrdnju, ali je zapravo demantuje.Jer, pre svega, srpsko slikarstvo 20. veka ne čine dvadeset, pedeset, sto bilo kojih umetnika, većsasvim određene ličnosti, njihovi umetnički opusi, stilske epohe koje su već veifikovano ušle ukorpus našeg slikarstva ovog veka. Naravno da je u tom korpusu mesto Urošu Prediću, PajiJovanoviću, Stevi Todoroviću, Vasi Pomorišcu itd., sve do Petra Lubarde, Lazara Vozarevića,Aleksandra Tomaševića ili Radomira Damnjanovića Damnjana, ali zbog razloga različitih od onihza koje Dragoš Kalajić misli da su bitni. Da bi ipak izbegao ovakvu nakaradu tezi, u izložbu jetrebalo da budu uvršćeni i umetnici poput Mila Milunovića, Zore Petrović, Stojana Ćelića, MićePopovića, recimo. A zašto ih ovde nema? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. Dragoš Kalajićmože biti kritikovan iz najrazličitijih razloga – ali mu se jedna doslednost mora priznati: to jebeskompromisni antimoderniza! Kalajić je svoju zlu volju prema modernoj umetnosti iavangardama mnogo puta, pa i ovom prilikom pokazao.Da se podsetimo samo njegovog najvećeg poduhvata – mamutske televizijske serije 'Ogledalo 20.veka', koja je emitovana sedamdesetih godina i koja je predstavljala maestralnu podvalu, što jezadugo potom izazvalo izazvalo mnoge surove komentare. Nadalje, mogla bi se navesti čitavabibilioteka tekstova koje je on napisao različitim povodima i uvek protiv moderne umetnosti kojunaprosto ne razume i iz tog razloga i mrzi. Ova 'smotra' ima dva dela: jedan čine umetnici koji sustvarali zaključno sa sedamdesetim godinama, drugi deo čine autori osamdesetih i devedesetihgodina. Drugi pregled pregled u okviru 'istog preduzeća' uradio je Dejan Đorić i njegov značaj jetoliki da je i najmanji komentar izlišan. I preko ovoga bi možda moglo da se pređe da nije još jednestvari. Ova 'smotra' je upravo 'prvo preduzeće' u jednom drugom smislu. Naime, u Muzejusavremene umetnosti predstoji promena stalne postavke Jugoslovenske umetnosti 20. veka koja seprema važećem 'duhu vremena' mora pretvoriti u postavku Srpske umetnosti 20. veka.'Smotra prvo preduzeće' tek je probni balon za testiranje javnog mnjenja i stručne publike koja sedakako mnogo i ne obazire na ovakve poduhvate (primetili smo jedino reakcije Zorana Markuša iĐorđa Kadijevića). Ostali se verovatno zabavljaju ne želeći da troše dragoceno vremene na ovakvaobesmišljena i podvaladžijska preduzetništa – baš u duhu svog vremena!Vreme umetnosti, br. 2, Vreme, 17. oktobar 1994.Mogućnost savremenog stvaralaštvau istorijskim umetničkim ambijentimaPitanje je zaista staro: da li savremeni umetnici smeju slobodno da intervenišu u istorijskimkulturnim ambijentima ili tu treba da rade sa krajnjim oprezom? Ako je suditi prema dokazima kojisu do danas izvođeni, odgovor je načelan i zasigurno pozitivan u korist stvaralačke slobode.Dakako da je estetička argumentacija u ovoj vrsti prosuđivanja onaj krajnji dokaz izveden izdosledne činjeničke i povesne situacije. Lako se prisećamo brojnih polemika koje su ne tako davnovođene i u najznačajnijim urbanim centrima naše civilizacije. Na primer, u Parizu oko toga da li jemesto hipermodernističkoj arhitekturi Centra Žorž Pompidu, poznatijeg kao Bobur, u jezgru ovoggrada, ili, da li je opravdana postmodernistička intervencija i dogradnja na pseudoklasicističkomzdanju Nacionalne galerije u Vašingtonu? Zatim, ponovo u Parizu, da li je dozvoljeno i opravdanopostavljanje 'piramide' u stilski potpuno zatvorenom ambijentu dvorca-muzeja Luvr? Ovo su samonajkrupnije, svakom vidljive i svakom razumljive ilustracije problema koji se često postavlja predsavremene stvaraoce.Da li treba da napomenemo da je bez obzira na vrstu otpora i njegov intenzitet, sačuvano pravoumetnika, u ovim primerima i svim drugim kojih je zaista mnogo, da kad se zadovolje stvarnikreativni razlozi njihovo delo slobodno prodre ili ravnopravno participira u takvim istorijskomcelinama. Dakako u veoma umanjenom obimu, ali sa istim značenjima, u našim uslovima načinjenoje pitanje da li su prestone mozaičke ikone Mladena Srbinovića opravdano postavljene u takvom