slika politike - Jovan Despotović

Jugoslaviji. Nekada "mrtav", veličanstven po veličini prostora i njegovom rasporedu (koji je nekadabio gimnazija a potom je pripao Narodnom muzeju) nakon što ga je u zakup uzeo šivko GrozdanićGera, oživeo na tako ekskluzivan način da se bez preterivanja može reći da su u njemu priređeneneke od toliko značajnih izložbi koje će zasigurno biti istorizovane, upravo koje će ostati u povesnojmemoriji i literaturu kao znaci umetničkog vremena devedesetih godina (što je već jasno naglasio iJeša Denegri u svojoj knjizi: "Devedesete - teme srpske umetnosti). Da se samo podsetimo da su uKonkordiji održana tri Jugoslovenska bijenala mladih umetnika što je bila gotovo jedina prilika dase prikažu dela najboljih stvaralac najmlađih generacija, potom brojne samostalne izloložbe (poputDragomira Ugrena, Mirjane Pavlović, Milana Blanuše i dr.), autorski projekti kritičara (na primerSvetlane Mladenov u nekoliko termina ili Ješe Denegrija i Miša Šuvakovića pod nazivom"Prestupničke forme" itd.). U ulozi direktora Konkordije, Grozdanić je zapravo bio pravi i jedinispiritus moves, kreator programa, organizator, finansijski operativac, izdavač publikacija i mnogoštošta drugo što je neposredno povezano sa izložbenom delatnošću.Početkom 2000. najzad je u Konkordiji otvorena i njegova samostalna izložba koja je ispunila svenjene sale (kojih je ukupno sedam i monumentalnih su dimenzija koje nadrastaju najveći brojgalerijskih prostora u sadašnjoj Jugoslaviji). Naziv izložbe je, u slobodnijem prevodu "Beli bubreziu krvi" (a zapravo ona se tačno zove " Bull testiclles in blood") jer su dve instalacije izložene podtim naslovom. Jedna su crvena burad okačena na zid galerije na kojima je ispisan njihov sadržaj -sirovina od koje se pravi taj kulinarski specijalitet, a kao legenda uz rad stoji odštampan recept zapripremu tog jela. Drigu rad su zapravo tri zasebne, identične celine koje zauzimaju tri galerijskaprostora i nalik su stolu po kome su proliveni pravi beli bubrezi u autentičnoj životinjskoj krvi.Stolovi na kojima su oni postavljeni deluju na taj način da dobijaju dvostruku ulogu: najpre njihovabrutalna prizornost pravih životinjskih organa rasutih po pravoj krvi podseća na izgled klanice ukojima se te životinje kolju i čereče ali su i nalik "kuhinjskim" stolovima na kojima oni treba da sepripreme za to popularno i ukusno jelo. Opšti drastični vizuelni prizor, ne artificijelan već bukvalan,dopunjen sa užasnim zadahom koji nastaje usled raspadanja organske materije podstiču na pojačanuemotivnu i intelektualnu reakciju gledalaca koji su nenaviknuti da u galerijskom prostoru, gde poprirodi stvari, uobičajeno, nailaze na "estetizovane" umetničke predmete, izazivaju stanovituunutrašnju pobunu koja se kosi sa standardnim osećanjem kada se želi pojesti roštilj načinjen od tihorgana.U najvećoj prostoriji Konkordije Grozdanić je postavio još dva rada: po prostoru su raspoređeniizvrnuti, specijalno načinjeni betonski "Kalupi" sa dugačkim čelečnim drškama iz kojih ističe nekamaterija nalik smoli i razliva se po podu galerije, a na zid je instaliran rad "Ašovi" koji činepedesetak pravih malih ašova zabijenih direktno u crno ofarbani zid koji je tim činom dakakopoprimio ozbiljna fizička oštećenja. I jedan i drugi rad deluju svojim ogromnim energijama, opetžestokom vizuelnom prizornošću koja je sasvim netipična za izgled i sadržaj standardne galerijskeumetnosti na koju su prosečni posetioci izložbi naviknuti i koje na njima očekuju.A to je upravo i jedan od bitno postavljenih ciljeva ovog autora koji je u svom radu prošao ne samofakultetsku naobrazbu (diplomirao slikarstvo na sarajevskoj Likovnoj akademiji) već i krozprethodnu fazu tokom osamdesetih godina koja je participirala na liniji analitičkog i primarnogslikarstva. Dolaskom u rodni Vršac početkom devedesetih u vreme kada započinju jugoslovenskiratovi i drama raspada nekadašnje države, Grozdanić iz temelja menja svoj kreativni stav koji segrana u nekoliko pravaca, o čemu će kasnije biti više reči.Da se još za trenutak vratimo izložbi u Konkordiji. Tu su još dva rada postavljena u njen dvepreostale prostorije: "Predlog za javnu fontanu" i "Barikade". Ovi radovi su znatno "estetičniji" alitakođe kombinovani da žestinom prizora. Predlog za fontanu je zapravo četvorostrana instalacija načijem je svakom od zidova postavljena istoobrazna česma načinjena nalik starim dvorišnimperionicama s jednim dodatkom: u svaku od njih stavljena je bela krpa natopljena "krvlju". Pranjeruku, ili u ovom slučaju, pranje krvavih krpa, futuristički i simbolički govori o predstojećem posluokajanja daljih i bližih, individualnih i kolektivnih istorijskih grehova kojih je naša stara i novijapovest prepuna. A (ideološke) "barikade" koje se tome energično postavljaju ne mogu biti niprepreke ni izgovor. Grozdanićeve barikade su džakovi ispunjeni mlevenim kakaom (koji se koristiza konditorsku industriju) koji je zbog dugog stajanja u lošim klimatskim uslovima počeo daplesnjavi i da meša prijatne i neprijatne mirise. Njegova slatka aroma sve više je potisnuta otužnimukusom raspadanja i truljenja. Dakle, još jednom zapažamo dvostruku i aluzivnu Grozdanićevunameru da istovremeno kod gledalaca izazove i utisak prijatnog i lepog kao i osećanje mučnine igađenja.Ko poseduje kompjuter i umrežen na Internet, na adresi: www.gera.vrsac.com može pregledati tek