slika politike - Jovan Despotović

direktno s neba kroz krov zakucani, potom se nalazi vagon ispunjen starim nabacanim naduvanimogromnim kamionskim gumama koje su se nakada upotrebljavale i za plivanje ili kao pojasevi zaspasavanje a sada se pričinjavaju poput smrtonosnih zamki ili kao mrtvački kovčezi. Tu je prikačen ivagon natovaren kršem, možda baš onim kojim su starozavetni mučenici kamenovani, najzad ukompoziciji je i jedan stočni vagon napunjen slamom, pružnim pragovima i ekserima čiji su vrhoviokrenuti naviše tako da se u njemu ne može putovati. Ova zloslutna slika nesrće komponovana na tajnačin pričinjava se kao da dolazi poput svojevrsnog prokletstva koje nas neumoljivo i učestaloposećuje nemilosrdno podsećajići na stvarne, najdublje i majbolnije belege vremena.Podatak da je sam Zvonimir Santrač imao i neposredno ratno iskustvo tokom devedestih godina (sadirektnim suočenjem sa smrću i vrlo skupo plaćenom ličnom cenom ratovanja) podiže uverljivostnjegovog rada na izrazito visoku razinu. Brutalna ekspresija njegovog voza naše sudbine morala senajočiglednije temeljiti na neposrednom doživljaju koji je pri tome imao i direktne traumatičmeposledice po samog autora.Kada se jednom bude pravila konačna rekapitulacija umetničke faktografije koja je odslikavala našeratno vreme devedesetih, uz Balkanski barok Marine Abramović koji je 1997. godine izveden naVenecijanslom bijenalu Balkanski voz (sudbine) Zvonimira Santrača zauzeće svakako najistaknutijemesto. I ako su mnogi umetnici koji su stvarali u toj dramatičnoj epohi bili itekako uznemirenihsavesti, tek je mali broj imao potrebu (a i hrabrosti) da o tim događajima koji su fatalno kreirali našusudbinu jasno i nedvosmisleno prozbori autentičnim i monumentalnim delima, a tek ih je nekolicinapoput Zvonimira Santrača koji su na krajnje direktan i iskustven način o tome nemilosrdnosvedočili.Naša borba, 19-20. septembar 1998.Dvostruka angažovanost Dragoslava KrnajskogOni umetnici koji su pred svoj rad stavili imperativ angažovanosti mogu se kretati u dva pravca.Jedan je opšti kada njihovo delo poprima spoljašnje karakteristike vremena, upravo refleksijesocijalne, ideološke ili egzistencijalne zbilje. Za takvu umetnost se kaže da je u širem smisli političkiangažovana. Drugi je u stvaralačkom smislu konkretniji kada se umetničko delo usmeri premavlastitom, užem problemskom definisanju jezičkih, tehničkih, medijskih ili izražajnih pitanja. Zatakva dela se kaže da su u najdirektnijem smislu kreativno angažovana. Naravno, da ovakvu podeluu velikom broju slučajeva nije moguće mehanički načiniti, odnosno, prevlast jednog u odnosu nadrugi princip angažovanosti tek je neznatna, a ambivalentnost kvaliteta takvih umetničkih opusastvara njihovu najznačajniju estetičku vrednost.Među takve, u oba pogleda angažovane umetnike spada i Dragoslav Krnajski. Njegova sadašnjasamostalna izložba u Galeriji ULUS-a neposredno pokreće utisak dvostrukog kvaliteta o kome jebilo reči. Kada se Krnajski pojavio na beogradskoj likovnoj sceni početkom osamdesetih godina bilaje registrovana epohalna obnova materijalnog i fizičkog svojstva umetničkog objekta na nekimnovim formalnim i semantičkim karakteristikama. On je tada pripadao grupi, u najužem kreativnomsmislu vrlo posvećenih, dakle angažovanih autora, poput Mrđana Bajića, Darije Kačić, OlivereDautović i dr. koji su u jezik plastičkih umetnosti uneli nove sadržaje, upavo one formalne osobinekoje su najodlučnije izgradile lik "umetnosti osamdesetih".Ono što je njega ponešto izdvajalo iz tog najupadljivijeg pravca u umetnosti devete decenije bilo jeizraženo interesovanje da objekti koje je on stvarao ostanu što dosledniji ideji skulpture kaoumetničkog predmeta uz neophodne dodatke koji su jasno ukazivali da se ipak u tom primeru radi ostvaralaštvu novih sadržaja. Ukratko to bi bili: kontsrukcija objekta zatvorenog, punog oblika,temeljenje rada na iskustvima nove formalističke skulpture prethodnog perioda, pre svega one kojaje zadržala fizičke karakteristike ali za koju je i boja bila bitan likovni sadržaj, prostorna ekspanzija iaktivnost koji su joj doneli jedan do tada nepoznati vizuelni dinamizan, itd. Umetnost osamdesetih jeneke od tih osobina potencirala do novih granica delujući vrlo snažno na percepciju i mentalnipotencijal gledalaca. U tim nastojanjima radovi Dragoslava Krnajskog izdvojili su se tada kaoposeban fenomen u jugoslovenskom postmodernizmu.No, kako je nova umetnost devete decenije vrlo brzo iscrpla svoje kreativne potencijale, usledizuzetno velike uložene energije na mnogim nivoima, od samog čina inovirane kreacije dorealizacije koja je zahtevala vanredne produkcione napore, već početkom devedesetih dolazi do"hlađenja" njenog potencijala po svim linijama. Uvidevši taj momenat, a budući je i nadalje ostao