slika politike - Jovan Despotović

institucijama kulture koje brinu za očuvanje kulturnog nasleđa. A državna strategija u zaštitispomenika kulture mora se definisati kao kulturna politika, a institucionalno se sprovodi krozsisteme u oblastima za koje su nadležne mreže zavoda za zaštitu spomenika kulture, muzeji, arhivi ibiblioteke.Na kraju, zaista je bi bilo besmisleno i ishitreno donositi bilo kakav novi Zakon koji će sebaviti zaštitom kulturne baštine, a da nema usvojene nacionalne strategije koja treba da obeleži ireguliše osnovne principe upravo i za taj Zakon. Po principu prioriteta, prvo treba doneti opštidržavni plan na bazi novog Ustava, pa onda nacionalnim zakonodavstvom obezbediti njegovosprovođenje i razvoj. Po istom principu, ne može se donositi Zakon o kulturnim dobrima preusvajanja važnih sistemskih zakona koji će na nivou države, odgovornih tela Vlade i Skupštine, kaoi institucija zaštite uskladiti teoriju i praksu nacionalne strategije očuvanja baštine kao aktivnosti ineophodne mere njene zakonske i stručne zaštite. A to je samo još jedan od neophodnih dokumenatakoji će nas uvesti u društvo razvijenih zemalja koje su ovu oblast prepoznale kao potencijalnoizuzetno važnu za opšti društveni razvoj usmeren budućnosti i pored toga što se, po prirodi stvari,bavi proučavanjem prošlosti.Leskovački zbornik, XLVII, Narodni muzej Leskovac, Leskovac, maj, 2007.Zaštita nezaštićenogNa marginama političkih pregovora o statusu KosovaU zamršenom klupku aktuelnih političkih zbivanja koja će nam uskoro na najdirektniji načinodrediti sudbinu, i kao državi i kao naciji, na margine je potisnuto jedno pitanje od izuzetne važnostiza nacionalnu sudbinu i, reklo bi se, isto tako za državni integritet. Radi se upravo o očuvanjukulturne baštine, pre svega one koja se nalazi na teritoriji Kosova i Metohije, ali i one koje je upodručijima koje su, manje-više, nedostupna našim brojnim zaštitarskim institucijama: zavodima zaspomeničko nasleđe, muzejima, arhivama, bibliotekama (poput Hrvatske, Bosne i Hercegovine, unovije vreme i Crne Gore).Tokom poslednje decenije prošlog veka, dakle, u periodu ukupne destrukcije države i društvau radašnjoj Jugoslaviji, izvršena je i potpuna devastacija kulture u svakom pogledu, pa i kaoinstitucionalni sistem u kome je najviše štete pretrpeo i njen svakako najvitalniji i najdelikatniji deo– umetničko stvaralaštvo i zaštita kulturnog nasleđa. Otuda je bilo neophodno, tokom oktobarskogprevrata 2000. nakon političke promene, u kulturu ponovo uvesti one sadržaje kojima će onapovratiti istinske vrednosti u tranzicionom procesu. Dakle, namere države (posebno Ministarstvakulture) u njena četiri domena, ili instrumenta političke moći i vladanja: kadrovske obnove,racionalizacije mreže ustanova, raspodele budžetskih sredstava i nove legislative, moraju postatidostupni javnoj inicijativi, uvidu i oceni. Na taj način država bi bila bi isključivo servis, ili logističkapodrška, za zadovoljavanje kulturnih potreba, a ne otuđeni centar političke moći kakva je bila u(jedno)partijskom režimu.U najkraćem, neophodno je da se na nov način definiše pojam i smisao kulturne baštine, dase redefiniše pojam i sadržaj državnih (nacionalnih) institucija u oblasti zaštite kulturnog nasleđa,da se osmisli nova filozofija u domenu zaštite kulturnih dobara i odmah, pri prvoj izmeni zakona,potpuno je prilagodi svetskim standardima. U suštini, ova potreba je okrenuta budućnosti a neprošlosti, što je za većinu tradicionalista izrazito paradoksalni fenomen.Najvažniji stub ove državne moći je raspodela javnih prihoda. Jednom uveden red (2002.godine sa novim budžetskim zakonom) ogleda se u tome da se sredstva od poreza uplaćujuiskljućivo institucijama kojima je osnivač država, preko noći je 2004. zamenjen starim načinomfinansiranja zaštite kulturne baštine transferom novca korisnicima ovih dobara – crkvama koje su izmnogih razloga sklone nenamenskom trošenju. Time ne samo da se krši zakon, već tokovi novcapostaju neprozirni, a time i skloni zloupotrebama.Posle 1999. godine, sa dolaskom međunarodne administracije na Kosovo, nastale su brojneprepreke u izvršavanju zakonskih obaveza Srbije (i) u oblasti zaštite spomeničkog nasleđa. Iskrsaoje tada ceo niz problema – od izrade nove liste spomenika kulture na Kosovu, do njihove drugačijekategorizacije, od izglasavanja novih zakona o zaštiti kulturnih dobara do definisanja odnosainstitucija zaštite iz Srbije u području pod jurisdikcijom UNMIK-a. Pored već poznatih problema sazaštitom kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji koji datiraju već duži period, a kulminirali sunakon 1999. godine, od nedavno se priključio i veliki nasporazum oko pitanja nadležnosti nad njima