slika politike - Jovan Despotović

tamo efikasnije angažuju.Primer Kosova i Metohije posebno je, sa stanovišta organizovanja zaštite kulturne baštineizazovan za traženje praktičnih, a to znači primenjivih rešenja, i kao deo istog problema i načinobnove i buduće zaštite Manastira Hilandara. Opšte mesto u vezi zaštite Manastira Hilandara ispomeničkog nasleđa na Kosmetu mogu biti uzeti kao paradigmatični primeri nerazumevanja kakose efikasno štiti spomeničko nasleđe u međunarodnim relacijama za koje je zainteresovanaRepublika Srbija. Rešenje koje je bilo u nacrtu (malo poznato široj javnosti), a o kome je bilo najprerazgovora sa Grčkom delegacijom u Savetu Evrope 2003. godine, a potom, sledeće godine, i satadašnjim ministrom kulture u vladi Republike Grčke Evangelisom Vanizelosom, napravljena jepočetna idejna postavka da se kao na jedinstvenu celinu gleda na vizantijsko arhitektonsko nasleđe.Budući da se vizantijska civilizacija u svojoj zenitnoj tačci imperijalne snage i sjaja protezala nateritoriji čak dvadesetak današnjih država, od Rusije, Gruzije i Jermenije, preko Italije, Grške,Turske, Kipra, Izraela, Sirije, naravno računajući i Albaniju, Makedoniju, Srbiju, i posebno Kosmet.Dakle, ideka koju su Grci rado prihvatili, u osnovnoj premisi svodila se na to da se jedan postojeći,relativno mali muzej i institut u Solunu koji se bavi proučavanjem vizantijske kulture pretvoti uveliku instituciju koja bi se bavila očuvanjem arhitektonskog nasleđa vizantijskog sveta. U toj novojinstituciji bili bi zaposleni za stalno, ili prema projektima, stručnjaci koji se bave ovom oblašću, bilokao istraživači, bilo kao praktični restauratori i konzervatori iz čitavog regiona, ali i oni koji se iizvan njega interesuju za ovaj istorijski period.Ova nova institucija bi, pored ostalog, pravila i listu prioriteta u oblasti zašite spomenikakulture u svojoj nadležnosti, a deo toga bi bilo i formiranje liste ’ugroženih objekata’ koji seurtgento moraju zaštiti. Time bi se izbegle sve dosad registrovane političke i druge opstrukcije kojese postavljaju pred zaštitu spomenika kulture na Kosovu i Metohiji, jer bi se o njima brinuo ovajsolunski internacionalni institut isključivo prema normama zaštite i očuvanja u skladu sa evropskimi svetskim standardima. Pri tome, nije od male važnosti ni to da bi ova grupacija država lakšedolazila do velikih novčanih fondova evrospkih, ali i svetskih, čime bi se olakšao posao njihovogpraktičnog rada na terenu.Nažalost, sa gotovo istovremenom promenom vlada u Srbiji i Grčkoj, ovo pitanje je skinutosa dnevnog reda, a direktna, iznenadna posledica je neregulisan način obnove izgorelog ManastiraHilandara. Otvoreno je pitanje kako će se uopšte uskladiti rad naših strušnjaka (koji su prirodnonajzainteresovaniji i najupućeniji u probleme vezane za obnovu Hilandara) i grčkih koji su premazakonu i teritorijalnoj nadležnosti jedini ovlašćeni da rade u ovom Manastiru bez obzira što se unjemu čuvaju neka od najvrednijih artefakata srpske istorije i što je on naseljen srpskim monasimaod trinaestog veka. Jedina povoljna činjenica je da je prvi put 2002. godine, briga o ManastiruHilandaru stavljena u protokol o kulturnoj saradnji između Srbije i Grčke (što je Grčka do tadredovno odbijala stalno ističući problem postojanja nekadašnje jugoslovenske RepublikeMakedonije koji je uvek iskrsavao kada je naša strana pokretala pitanje Hilandara u dotadašnjimmeđudržavnim sporazumima u oblasti kulturne saradnje). Ovaj model bi naravno bio primenjen i naproblem zaštite spomeničkog nasleđa na Kosovu i Metohiji, stim što bi on bio mnogo povoljniji zanašu stranu jer bi se preko pomenutog solunskog instituta 'premostile' postojeće kosovske institucijezaštite u koje naši stručnjaci, zbog mnogih razloga, nemaju poverenje. A na političkom imeđunarodnom planu, zaštita kulturne baštine na Kosmetu postala bi isključivo problemmeđunarodnih eksperata i institucija, naravno iz najveću participaciju naših koji su se do 1999.godine bavili ovim poslovima.Drugi nivo, ili instrument vođenja državne politike u ovoj oblasti je stabilno finansiranjezaštite kulturne baštine. To se odnosi i na opšti tretman kulture u ovom društvu, a ne samo na zaštituspomeničke ostavštine. Kao vrlo značajan segmet u oblasti kulture, zaštita baštine, zahvata značajandeo javnih finansija. Poreski obveznici, oni koji pune budžet svojim sredstvima odakle se daljefinansira (i) zaštita kulturne baštine, nisu dovoljno svesni tog značaja, a zaštitari nisu uradilidovoljno, uz pomoć medija i na druge načine, na ubeđivanju onih koji treba da kroz umanjenjeporeza ili putem donacija, te na druge načine, da pomognu kontinuiranu zaštitu postojeće i obnovuugrožene kulturne baštine.Treći nivo je sistemski ili organizacioni. Mi imamo veliku mrežu institucija koje se bavezaštitom kulturne baštine. O nepokretnim kulturnim dobrima (arheološki lokaliteti, arhitektura)brinu se zavodi za zaštitu spomenika kulture; republički je odgovoran za tzv. prvu kategoriju, zanajznačajnije objekte. Postoje i drugi veliki sistemi – muzejski, arhivski i bibliotečki koji čuvaju ištite pokretna i nematerijalna kulturna dobra. Takođe postoje, gradske, opštinske, međupštinske,regionalne, pokrajinske ustanove zaštite koje se, u užem teritorijalnom smislu, bave objektima i