slika politike - Jovan Despotović

ilo da se odmah uspostavi saradnja sa paritetnim odeljenjem UNMIK-a, a kasnije i sa privremeniminstitucijama, a to je u ovom slučaju Ministartsvo za kulturu, sport i omladinu Vlade Kosova. AliBeograd je uzaludno pokušavao da izbegne ovu kooperaciju stalno se pravdajući da sem važećihzakona u Srbiji, drugi su za njega irelevantni. To je samo umnožavalo probleme i samo je bilopitanje vremene kada će iz Prištine stići zahtev da se primeni restuticija između Srbije i Kosova, štojeste apsurd, ali je istovrmeno i politička realnost koja se jedno vreme može ignorisati, ali na dužirok, ta vrsta zanemarivanja objektivne situacije samo šteti. Što se pokazalo tačnim.Sad je već došao trenutak da se vrlo energično ispostavi zahtev da se u kosmetske institucijevrate muzealije, arhivska građa i dokumentacija koje su odnete 1999. godine. Beograd upravo ovihdana eufemistički ovaj problem prikriva formulom odpočinjanja saradnje sa prištinskiminsistucijama – konkretno, Mistarstvo kulture i informisanja Vlade republike Srbije poziva nasastanak Ministarstvo za kulturu, sport i omladinu Vlade Kosova da bi, sa zakašnjenjem od šestgodina, pokušao da spase ono što se sada više spasiti ne može. A to bukvalno znači, da neće moći,ignorišući internacionalne propise i standarde u ovoj oblasti, da izbegne obavezu restitucije onihdelova kulturne baštine koje su sa Kosova prenete u Beograd i u još nekoliko gradova Srbije i poredtoga što se oni odnose na kulturu i istoriju srpskog naroda. Kao i u vek, to celokupno, i već petnaestgodina praktikovano inaćenje sa onim što se očigledno mora učiniti, nikako da političare kojiodlučuju o sudbini države i njenim interesima ubedi u neminovno, redovno se u ciklusima ponavlja,a najparadoksalnije je što je taj isti stav zadržan i u administracijama koje su u Beogradu formiraneposle 5. oktobra 2000. godine.Kada se iznese ovakva vrsta kritike, logično je pitati koji je zapravo način da se takvopostojeće stanje prevaziđe, dakle ne da se popravi nastala šteta, jer je to očigledno nemoguće, većkako da se uspostaviti ona vrsta saradnje, bilo da je u pitanju spoljašnja restitucija sa Hrvatskom, iliunutrašnja u Bosni i Hercegovini ili takođe interna na relaciji Beograd – Priština. Odgovor jezapravo vrlo jednostavan. Uvažavanje realnosti, na žalost, nije baš blisko političarima, posebnoonima čija je ideologija podosta idaljena od stvarnog života, od razumevanja međunarodnihstandarda i diplomatskog ponašanja u rešavanju spornih pitanja, a to su ključne reči u ovimdelikatnim i za svaku državu opasnim poslovima mereno posledicama koje mogu nastati. Dakle, zarešavanje sporova neophodno je uspostaviti dijalog. Da bi se dijalog vodio potrebne su najmanje dvestrane, a u nekim slučajevima i tri (treća je najjača i arbitrira kada se ne može uspostaviti dogovor).U tim dijalozima učešće političara treba svesti na najmanju moguću meru, a većinu poslovaprepustiti stručnjacima koji najbolje razumeju problem i koji će se, po prirodi stvari, najlakšedogovoriti o solucijama koje su realne i koje se mogu primeniti u praksi. U slučaju restitucije saHrvatskom neophodno je da mešovita Komisija nastavi rad na identifikovanju i pronalaženjupredmeta koje traži jedna ili druga država, i u slučaju Kosova treba formirati mešovite komisije (uzpomoć međunarodne zajednice) koje će pronaći načine da se ta neobična, ali mužna restitucija obavi(jer od nje zavise i drugi uslovi koji treba da dovedu do ukupnog razrešenja statusa južne srpskepokrajine).Restitucija kulturnih dobara kao značajan deo, uprkos mišljenja političara, u periodudefinisanja ukupne tranzicije, pa time i formiranja nove kulturne politike, na žalost je znatnozapuštena i marginalizovana oblast. Ukazali smo da je u slučaju uspostavljanja političkih idiplomatskih odnosa sa Hrvatskom upravo restitucija odigrala jednu od najznačajnijih uloga.Nemamo nimalo dilema da će i u definisanju statusa Kosova, koje će biti podržano od međunarodnezajednice, a koja neče narušiti suverenitet Srbije, restitucija kulturnih dobara biti jedno od glavnijihpitanja, bedljivijih argumenata da se nešto u ovdašnjoj političkoj predstavi prema svetu menja nabolje i da će legitimni zahtevi Beograda biti prihvaćeni sa onom vrstom pažnje i razumevanja koji seovde sa pravom očekuju.Treći program Radio Beograda, 28. septembar 2005.Kulturna politika i tranzicija IVUporedna legislativaPostoje tri glavna instrumenta kojima država upravlja kulturnom politikom. To su: legislativa, dakle,stvaranje zakonskog okvira u kome se postavljaju pravne osnove za obavljanje ove delatnosti.Zatim, to je finansiranje kulture, posebno u periodu tranzicije kada se, usled ukupne društvenetransformacije, posebno ekonomske, moraju pronaći novi načini, sem budžetskog, za prikupljanje