slika politike - Jovan Despotović

2002. godine, devestacija ovog spomenika nastavlja, pa u poslednje vreme i ubrzava.Opšte mesto u vezi zaštite je i manastir Hilandar, koji može biti uzet kao paradigmatičniprimer nerazumevanja kako se efikasno štiti spomeničko nasleđe u međunarodnim relacijama zakoje je zainteresovana Republika Srbija. Rešenje koje je bilo u nacrtu (malo poznato široj javnosti),a o kome je bilo najpre razgovora sa Grčkom delegacijomu u Savetu Evrope 2003. godine, a potom,sledeće godine, i sa tadašnjim ministrom kulture u vladi Republike Grčke EvangelisomVanizelosom, napravljena je početna idejna postavka da se kao jedinstvena celina gleda navizantijsko arhitektonsko nasleđe. Budući da se vizantjska civilizacija u svojoj zenitnoj tačciimperijalne snage i sjaja protezala na teritorije čak dvadesetak današnjih država, od Rusije, Gruzije iJermenije, preko Italije, Grčke, Turske, Kipra, Izraela, Sirije, naravno računajući i Albaniju,Makedoniju, Srbiju, i posebno Kosmet. Dakle, ideja koju su Grci rado prihvatili, u osnovnoj premisisvodila se na to se jedan postojeći, relativno mali muzej i institut u Solunu koji se naviproučavanjem vizantijske kulture pretvori u veliku instituciju koja bi se bavila očuvanjemarhitektonskoh nasleđa vizantijskog sveta. U toj novoj instituciji bili bi zaposleni za stalno, ili premaprojektima, stručnjaci koji se bave ovom oblašću, bilo kao istraživači, bilo kao praktični restauratorii konzervatori iz čitavog regiona, ali i oni koji se i izvan njega interesuju za ovaj istorijskih period.Ova nova institucija bi, pored ostalog, pravila i listu prioriteta u oblasti zašite spomenikakulture u svojoj nadležnosti, a deo toga bi bilo i formiranje liste ’ugroženih objekata’ koji se utgentomoraju zaštiti. Time bi se izbegle sve dosad registrovane političke i druge opstrukcije koje sepostavljaju pred zaštitu spomenika kulture na Kosovu i Metohiji, jer bi se o njima brinuo ovajsolunski internacionalni institut isključivo prema normama zaštite i očuvanja u skladu sa evropskimi svetskim standardima. Pri tome, nije od male važnosti ni to da bi ova grupacija država lakšedolazila do velikih novčanih fondova evrospkih, ali i svetskih, čime bi se olakšao posao njihovogpraktičnog rada na terenu.Na žalost, sa gotovo istovremenom promenom vlada u Srbiji i Grčkoj, ovo pitanje je skinutosa dnevnog reda, a direktna, iznenadna posledica je neregulisan način obnove izgorelog ManastiraHilandara. Više od godinu dana od izbijanja katastrofalnog požara je proteklo dok se uopšte neštopočelo raditi u Hilandaru, a otvoreno je pitanje kako će se uopšte uskladiti rad naših stručnjaka (kojisu prirodno najzainteresovaniji i najupućeniji u probleme vezane za obnovu Hilandara) i grčkih (kojisu prema zakonu i teritorijalnoj nadležnosti jedini ovlašćeni da rade u ovom manastiru bez obzira štose u njemu čuvaju neka od najvrednijih artefakata srpske istorije i što je on naseljen srpskimmonasima).Jedina povoljna činjenica je da je prvi put 2002. godine, briga o Manastiru Hilandarustavljena u protokol o kulturnoj saradnji između Srbije i Grčke (što je Grčka do tad redovno odbijalastalno ističući problem sa postojanjem nekadašnje jugoslovenske Republike Makedonije koji je uvekiskrsavao kada je naša strana pokretala pitanje pominjanja Hilanadara u dosadašnjim međudržavnimsporazumima u oblasti kulturne kooperacije).I da na kraju ovog rezimiranja problema zaštite i očuvanja kulturnih dobara u periodutranzicije, pomenemo još jedan karakterističan primer. Naime, česta neusklađenost interresornihposlova, u ovom slučaju između Ministarstva kulture i Ministarstva za urbanizam, dovodi do velikogbroja nesporazuma, čak i kontradiktornih i konfliktnih situacija kada su u pitanju poslovi oko zaštitekulturnih dobara. Za ovu priliku izećemo možda najdrastičniji primer koji se pojavio i NovomPazaru.U neosrednoj blizini ovog grada nalaze se dva ključna srpska srednjovekovna spomenika:Đurđevi Stupovi i Sopoćani. Naravno da je legitmna potreba opštine Novi Pazar da se teritorijalnoširi, ali i zahtev ovih manastira da njihova zaštićena, ambijentalna celina time ne bude ugrožena. Uprvoj fazi, imali smo potpuno odsustvo bilo kakvih urbanističkih planskih dokumenata u NovomPazaru, tako da je divlja gradnja stigla do neposredne blizine manastira. Ovo je veoma iritiraloigumane koji su u mnogim prilikama burno reagovali i putem medija, ali i kroz državne organe.Kako je izostala bilo kakva saradnja u ovoj oblasti između dve strane, sada je Srpska pravoslavnacrkva otišla u drugu krajnost; njihov najnoviji zahtev prema urbanistima je da se ceo atar opštineNovi Pazar proglasi jedinstvenom ambijentalnom celinom, to jest, zaštićenom zonom, a štojednostavnim jezikom govoreći znači da bilo gde na teritoriji ove opštine, računajući i sam gradNovi Pazar, ubuduće ne bi mogla biti odobrena bilo kakva gradnja ako je ne verifikuje neki odnadležnih zavoda za zaštitu spomenika kulture – republički ili kraljevački. Ovo sada izaziva noviproblem, opština Novi Pazar pokreće inicijativu da osnuje sopstevni zavod za zaštitu spomenikakulture, i kada se budu stekli zakonski uslovi, oni će se ispuniti i ta ustanova će ubrzo bitiuspostavljena. A problemi tada neće biti rešeni, već će se samo multiplicirati. Dakle, nešto što na