slika politike - Jovan Despotović

izložbe devedesetih, nove pojave u području skulpture, autore koji su bili nosioci tih promena, ali ineke od starijih protagonista novih umetničkih pojava još od vremena antiteza poznog srpskogmodernizma i konceptualne umetnosti, nezaobilazeći i neke od kritičkih i teorijskih rasprava togvremena i časopisa koji su se tim temama i pojavama bavili, Denegri je prvi u domaćoj istoriografijisistematično postavio osnove za dalja razmatranja ovih problema. Sada, u zbirci tekstova ’Opstanakumetnosti u vremenu krize’, isti autor proširuje polje interesovanja na neke oblasti koje su bile ranijeizostavljene, ali su očigledno odigrale značajnu ulogu u pokušaju potpunog razumevanja ovogvremena u njene plastičke umetnosti.Denegriju je posve jasno da se mora pisati o 'napadnutoj' umetnosti, ali se takođe mora pisatii o uzrocima ugrožavanja njenog opstanka. Da bi sledio taj put on se u nekim tekstovima oslanja nasocijalnu i etičku ulogu umetnosti i umetnika, što dakako nije nikakva novost, ali se ona, ipak, udomaćoj kritici prečesto previđa. Svestan je, takođe, da je redefinisanje pojma (ali i ’pojmova’)kritike i kritičkog prosuđivanja u specifičnim uslovima zatvorenosti, izolovanosti i izopštenostitokom devedesetih – umetnosti u ’zatvorenom društvu’ na tragu ideja Karla Popera, a potom injegovog učenika i političkog sledbenika, milionera i filantropa Đorđa Sorosa (čija je fondacija nesamo kod nas odigrala značajnu ulogu u očuvanju ove otvorene umetnosti), od bitnog značaja zatačno definisanje razlike između umetnosti i 'umetnosti'.Otuda Denegri sada znatno proširuje pojam ’angažovanosti’ u devedesetim i to je najvećiznačaj ove zbirke tekstova. Pitanje je samo dokle to proširenje može da izdrži argumentaciju i da libaš sve pojave, posebno autorski primeri umetničkog delovanja koji se pominju u njegovimosvrtima, mogu da budu podvedeni pod taj pojam? Jer, konsekventno tim idejama, preti opasnost dase i neke tradicionalističke, konzervativne čak i antimodernističke tendencije u umetnosti i kritici –poput onih Dragoša Kalajića, Milića od Mačve, Đorđa Kadijevića, Nikole Kusovca, Dejana Đorića,da spomenemo tek neke od najmilitantnijih primera, naknadno podvedu pod pojam ’angažovanosti’,na primer, za ostvarenje populističkih, nacionalističkih, tradicionalističkih, dakle, konzervativnihciljeva potpuno u pokušaju opravdavanja ratnih zločina, dakle, unutar iste ideologije koju suzajednički i neoprezno zagovarali u korist režima opšte destrukcije tog vremena.Denegri s tim u vezi kaže: ’No, pojam umetničkog angažmana gledajući generalno i udomaćim uslovima devedesetih, svojstven je i onim izražajnim postupcima koji obavezno ne morajuda budu sasvim izravni i izričiti... Svaka je, dakle, živa, aktivna i kreativna umetnost svesna položajai prilika u kojima nastaje, po tome ona jeste ’indikator realnosti’. Otuda savremena umetnost u svimsvojim pojavnim formama osim što je umetnost jeste i svojevrsna politika, a umetničko ponašanje ukrajnjoj konsekvenci jeste i svojevrsno političko ponašanje.’Ali, da li je taj ’najpouzdaniji parametar opredeljivanja ... vera umetnika u umetnost kojuradi, vera kritike u umetnost koju prati i podržava’ koji on zagovara, dovoljan da bi se razdvojilaživa, otvorena umetnost i kritika od njenih oponenata - konzervativne umetnosti i kritike? S istimpravom to može da istakne, recimo, Kusovac navodeći primere slikarstva Kalajića ili Milića odMačve u tom periodu. Pa u ćemu je zapravo presudna razlika?Očuvanje digniteta umetnosti u ’društvu opasnosti’ mora dobiti ne samo unutrašnjimehanizam za samoodbranu već mora biti deo strategije opšte društvene promene jednogretrogradnog sistema u uslovima, kako nemamo bolji, zvaćemo ga uobičajeno – tranzicijskogmodela zamene lažnog istinitim, lošeg boljim, zamućenog razgovetnim, lokalnog globalnim,zatvorenog otvorenim itd. I tu dolazimo do pitanja koje Denegri sporadično pokreće: šta ključna,famozna 2000. godina (’Oktobarski politički prevrat’) znači za dalji opstanak umetnosti, sada neviše toliko u političkoj sferi koliko u reformatorskoj – ekonomskoj, kulturnoj i institucionalnoj?Odgovor koji je sada moguće dati čitanjem obe pomenute knjige Ješe Denegrija ostao je, nažalost,nedovoljno jasan, nedovoljno ubedljiv i nedovoljno čvrst sa stanovišta prosuđivanja iz aktuelnogstanja. Kako je došlo do toga?’Pasivni eskapizam’ kao unutar umetnički, neborbeni otpor stvarnosti (angažovanost umetnosti), i’aktivni eskapizam’ (angažovanost umetnika) kao spoljašnje, borbeno i individualno delovanje kaoodgovor na datosti iste realnosti samo su različiti stepeni istog pokreta. Svet umetnosti i sistemumetnosti moraju uneti u sopstvene mehanizme oba nivoa – u zavisnosti od temperamenta, karakterai mentaliteta učesnika u ovim promenama. I oni su, naravno, potpuno izvan bilo kakve politike – ione koja se pokazala retrogradnom i van sopstvenog vremena, ali i one koja ga je svesna i koja težida društveni organizam ’odvuče’ prema onim nivoima uporedivim sa procesima, fenomenima idogađajima daleko od jednog zatvorenog sistema kakav smo proživeli, ali i kakav se dosad tiho, aliodskora sve glasnije i vidljivije obnavlja. Upravo su nam i iz tog opasnog razloga zaključci kojemožemo izvući iz Denegrijevih razmatranja od dragocene pomoći.