slika politike - Jovan Despotović

Ujedinjenih nacija, odnosno njenu detaljnu dopunu5. Kako je sadašnja, treća Jugoslavija prihvatila, budući da je samozvani sukcesor prethodne, i svanjena potpisana međunarodna dokumenta, ovi internacionalni standardi moraju se primenjivati bez obzira na pozivanje na okolnosti u kojima se zemljanalazi (međunarodna izolacija, borba protiv novog svetskog poretka, borba protiv domaćeg i međunarodnog terorizma, postojanje niotkoga priznatogvođstva tzv. istinoljubivog i slobodoljubivog čovečanstva) iključivo zahvaljujući unutrašnjoj politici. Dakle, ni ova se prava ne mogu ograničavati nitisuzbijati bilo kakvim pozitivnim propisima niti uredbama kojima je prethodna vlada Srbije sve više pribegavala upravo ne bi li izbegla propise na kojese savezna država po svemu sudeći neopreznom sukcesijom samoobavezala. No, to nažalost nije slučaj samo sa ovom oblašću.UNESCO-va dokumenta još preciznije navode i razrađuju ova prava na sledećim mestima: Cultural Rights as Human Rights (Kulturna prava kaoljudska prava, Konferencija eksperata, Pariz, 1968.) i Studies and Documents on Cultural Politics 3, (Studije i dokumenti o kulturnoj politici 3,Pariz, 1970.) u kojima su uneti najpotpuniji sadžaji kao okvir za stalno praćenje ostvarivanja ovih specifičnih intelektualnih, umetničkih i kulturnihprava čoveka, te njihovu primenu u svim zemljama, dakako i u SRJ, posebno u Srbiji. To su zapravo detaljni vodiči kroz oblast kulturnih prava koja suza širu javnost ostala nepoznata pa totalitarno ustrojena država shodno tome može da propisuje nemoguća i nedozvoljena antikulturna ianticivilizacijska pravila. Dokaza za ovo ima mnogo, posebno tokom protekle decenije kada su čak i najznačajnije nacionalne kulturne ustanovedoživele prave sunovrate koji nisu bili slučajni već su supstancijalni i dirigovani sa mesta zvanične politike kreirane sa najistaknutijih pozicija. Da nijetako, Muzej savremene umetnosti ne bi bio u kratkom vremenu uništen, ministar kulture ne bi mogao samog sebe da postavi za direktora Narodnogpozorišta, Narodni muzej ne bi postao vašarište i leglo lažne umetnosti i kiča, ne bi najznačajnije kulturne manifestacije propale ili nestale iz javnogživota itd.Nesporazumi na relaciji sa civilizovanim delom sveta nastaju iz činjenice da teorija ovog korpusa razlikuje individualna (zapadno-liberalna) ikolektivna (istočno-socijalistička) kulturna prava6. Nakon 1989. godine (pada berlinskog zida) ova prava se u zakonodavstvu izjednačavaju u svimzemljama oslobođenim od komunizma i realnog socijalizma. U malobrojnim preostalim totalitarnim režimama, a od evropskih zemalja to je slučaj jošsamo u Jugoslaviji, ona su i dalje podeljena što takođe ukazuje na ideološku prirodu njihovog pravnog tumačenja i statusa koju je najviše na vulgarannačini diktirao neokomunistički program JUL-a. Pohod koji je odatle započet protiv medija i univerziteta odrazio se i na pravosuđe, zdravstvo,obrazovanje i kulturu koji su dovedeni na rub propasti, uostalom kao i naš ukupni politički, ekonomski i socijalni život. Zaista, bilo je prirodno pitanje,zašto bi se ta opšta propast zaustavila pred vratima kulturnih i umetničnih institucija?Time se zaobilazi i obaveza države koja mora poštovati kulturna prava svakog pojedinaca, na primer: njegovo pravo na slobodan izbor određenekulturne orijentacije koje je izvedeno iz prava na učešće u kulturnom životu, ili njegovo pravo da se upozna s rezultatima naučnog napretka koje jeizvedeno iz prava da se uživa u prednostima naučnog napretka. Država takođe mora poštovati individualna prava umetnika na slobodno stvaralaštvokoja se nikakvim posebnim pravnim aktima ne mogu ograničavati dok u pravosudnoj praksi imamo sasvim suprotne slučajeve. To se, dakako, ponajpreodnosi na kritički orijentisane, tzv. angažovane umetnike kojima se jasno ograničava potpuna sloboda kreativnog izraza koja se danas najčešće definišekao narušavanje ugledna predsednika SRJ, ili sprečavanje službenog lica u vršenju dužnosti, ili organizovanje terorističke aktivnosti.Kako su postojali sve jasniji nagoveštaji o pojačanoj represiji jugoslovenskog i srpskog režima prema umetničkim stvaraocima i kulturnimposlenicima do 24. septembra o.g. lako je bilo pretpostaviti da bi došlo do prave eskalacije nasilja (državnog terorizma?) i u ovoj oblasti. Otuda jeneophodna izrada novih zakona na bazi navedenih dokumenata koje će načiniti demokratske političke stranke, zapravo nova vlast ili specijalizovanenevladine organizacije koje će istovremeno stalno pratiti i praktičnu primenu pozitivne zakonske regulative uz javne kritike, proteste i apelacije kadgod se uoče nepravilnosti i zloupotrebe. Isto se odnosi i na praćenje i pomaganje rada malobrojnih preostalih institucija i manifestacija koje se uzkranje napore bore da prežive ovo vreme opštih destrukcija poput Centra za kulturnu dekontaminaciju (koji je u skladu sa novom politikom borbeprotiv terorizma i NATO-plaćeništva proglašen za petu kolonu u kulturi), Centra za savremenu umetnost, Rex-a, Remonta (asocijacije mladihumetnika i istoričara), Konkordije i Bijenala mladih u Vršcu, Trijenala jugoslovenske skulpture u Pančevu, Memorijala Nadežde Petrović u Čačku -gotovo da je to sve što je preostalo od onoga što je bilo vitalno u kulturi i umetnosti u devedesetim godinama. Njima treba pridodati i nekolicinustvaralaca iz svih oblasti koji samo zahvaljujući gotovo neprirodnom entuzijazmu i vlastitoj upornosti održali korak sa svetom i nadalje uspevaju dasačuvaju visok rejting koji je jugoslovenska kultura imala u međunarodnim relacijama do pojave nove politike devedesetih godina.Postojeća kancelarija Ujedinjenih nacija, odn. Visoki komesarijat za ljudska prava u Jugoslaviji već opservira ovu oblast: sudbinu i status onihumetnika koji su ili već u zatvoru poput Fljore Brovine (upravo puštene predsedničkim aktom dr. Vojislava Koštunice) i Bogoljuba ArsenijevićaMakija, zatim onih kojima prete zatvorske kazne jer im se trenutno sudi poput Miroslava Nuneta Popovića zbog uličnih performansa i Bobana MiletićaBapsija (samo su okružni tužilac i okružni sudija u tim aforizmima prepoznali oštećenog i pored toga što je aforizam priznata književna forma pa seotuda zapravo ovde radi o čistom i transparentnom primeru suđenja jednom umetničkom delu - prvom posle famoznih "Vunenih vremena" GojkaĐoga za koje su neki srpski intelektualci i umetnici nacionalističke provenijencije, među kojima se na žalost našao i pomenuti pisac, tvrdili da su sapojavom Slobodana Miloševića ona definitivno prošla).Zbog svega ovoga stvaraju se uslovi i potreba za formiranjem jakog fonda za pružanje pravne zaštite progonjenim umetnicima i pomoć njihovimporodicama, ali i za obeštećenja koja im zbog državnog progona pripadaju (u prvom slučaju podrazumeva se pronalaženje stabilnog izvora finansiranjameđu intrenacionalnim donatorima i sponzorima, ili specijalizovanim agencijama koje prate stanje u ovoj oblasti). Stoga je neophodno da nevladineorganizacije uspostave tesnu i stalnu saradnju sa drugim međunarodnim organizacijama koje se bave sličnim problemima, poput Međunarodnogudruženja za slobodu kulture koji se nalazi u Parizu, PEN kluba - odbora za pisce u zatvoru sa sedištem u Londonu, Fonda za slobodu izražavanja izNjujorka, udruženjima i pojedinicima iz naših emigrantskih krugova i drugima koji su spremni da na svaki način pomognu da se ponovi opšta tiranija -pogotovo ona koja se sprovodi nad kulturnim stvaralaštvom.Kao poseban, javlja se i problem sa stanjem u oblasti zaštite pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara u kriznim (ratnim) područjima jer već sadadolazi do komplikacije odnosa na relaciji Beograd - Priština (odnosno, Srbija - Kosovo) zbog neovlašćenog posedovanja i prometa umetničkih dela,slično onome što se događalo tokom srpsko-hrvatskog rata i rata u Bosni i Hercegovini. U ovoj oblasti takođe postoje međunarodni propisi poputKonvencije o zaštiti kulturnih dobara u oružanim sukobima i Protokol uz nju7 (danas u Jugoslaviji urgentno mesto za njenu primenu nalazi seupravo na području Kosova). Da je ona korišćena, mnogi problemi u koje je Jugoslavija zapala tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bili biizbegnuti te ne bi u inspekciju, na prijavu tih država, dolazili evropski komesari koji su napisali podebele kompromitujuće izvešataje za Savet Evropekoji nam nikako ne služe na čast a govore ne samo o prirodi vladajućeg poretka već i o profesionalnom stanju koje vlada u specijalizovanimustanovama kakvi su zavodi za zaštitu spomenika kulture ili muzeji i među delom kulturnih poslenika. Na primer, tzv. Krizni štab koji je na početkuopštejugoslovenskih ratova formirala vlada Srbije radio je na terenu u ratnom području a iz kontradiktornih izjava njihovih članova ne može se tačnovideti šta su oni tamo zapravo radili: da li su spašavali sva kulturna dobra bez obzira na njihovo nacionalno poreklo što im je bila zakonska dužnost(regulisana i međunarodnim pravom) ili su bili selektivni u tom poslu što nije dozvoljeno ne samo po postojećim propisima već i po profesionalnimuzusima. Republički i regionalni zavodim za zaštitu nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara kao i specijalizovane muzejske institucije tada su seponašale prema volji neodgovornih pojedinaca a ne po svetskim normativima i profesionalnim standardima. U svetu skoro neće biti zaboravljenoodnošenje pa skrivanje pokretnih kulturnih dobara iz Hrvatske, granatiranje Dubrovnika, rušenje džamija i Banja Luci, višekratnog miniranje jedinedžamije u Beogradu itd. - i sve je to prošlo bez reakcije i protesta najodgovornijih institucija, vladinih organa i pojedinaca sa vrha državne vlasti,eminentnih zvaničnika te najpozvanijih i najpoznatijih zaštitara i umetnika. Sva je prilika, na žalost, da će nam se u slučaju najneophodnije inajurgentnije zaštite, upravo zbog ovakvog naopakog spašavanja kulturnih dobara, baš na Kosovu gde je najveća koncentracija spskih nepokrenihspomenika kulture, ovo neprilično ponašanje još jednom osvetiti i to na najgori način.U taj korpus propisa spada i Konvencija o zabrani i sprečavanju nezakonitog uvoza, izvoza i transfera imovine nad kulturnim dobrima8 koja setakođe intenzivno kršila tokom poslednje decenije na područiju bivše i sadašnje Jugoslavije. Bili smo svedoci, a to još uvek traje, da se pokretnakulturna dobra (prema zakonima tržišta) nelegalno prenose preko granica novouspostavljenih jugoslovenskih država. U tome učestvuju i neki odnajpoznatijih muzejskih savetnika koji su pobrkali etičke i profesionalne standarde, a time ne samo da su svoju struku srozali na najniži nivo već suzapravo učinili teže krivično delo od svojih političkih nalogovaca. Kao da se sa njima utrkuju ko će pre dospeti do Haga. A takva sudbina im jeneminovna. Tu spada i često zaboravljana Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine9 koja se takođe ne poštuje u SRJ, ili se onakoristi samo u iznimnim, selektivnim prilikama - radi opravdane optužbe NATO-a zbog bombardovanja i raketiranja sredstvima koja zagađujuprirodnu okolinu. A taj izbor koji je takođe diktiran direktnim ideološkim razlozima upravo i govori o moralnom stanju u kome sa našlo ovdašnjedržavno, odnosno političko rukovodstvo i koji se direktno odražava na prečesto nedozvoljen, u stručnom smislu, rad profesionalnih institucija.Stoga je neophodno istovremeno, preko specijalizovanih internacionalnih organizacija kakve su UNESCO, AICA, ICOM10 raditi na zaštiti kulturnihprava i umetničkih sloboda, na sveukupnoj zaštiti pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara, pogotovo onih koja su uneta u popis svetske baštinepružajući im svu moguću pravnu, tehničku i stručnu zaštitu (kakve su eventualne obnove, rekonstrukcije, konzervacije, restauracije itd.), kao i nasprečavanju nedozvoljenog prometa pokretnih kulturnih dobara. Iako postoje državne veze sa ovim organizacijama (na primer, u UNESCO-u jejugoslovenski predstavnik na nivou otpravnika poslova, a ne opunomoćenog ambasadora što bi bilo moguće tek kada SR Jugoslavija bude primljena učlanstvo Ujedinjenih nacija - a upravo se danas to dogodilo) potrebno je sa njima uspostaviti i paralelne kontakte koji će pokriti uočene nedostatke