slika politike - Jovan Despotović

Stepen vlastite kriviceHalil Tikveša se među jugoslovenskim grafičarima koji su stupili na umetničku scenu šezdesetihgodina gotovo odmah našao na vrlo istaknutijoj poziciji. Već prva njegova izlaganja otkrila su jednutada oubičajenu reakciju najmlađih stvaralaca zbog dominacije apstrakcije koja se u slikarstvupojavljuje kao povratak predmetu i figuri. U opštim kategorijama, to vreme je stilski bilo definisanokao nova figuracija, ali je Tikveša specifikovao vlastitu kreativnu poziciju jednom novom poetikompredmeta koji su imali jasno likovno poreklo u samim prirodnim formama.Kataloška tumačenja i kritičke recenzije njegovih radova iz tog perioda formirali su precizansemantički krug u kome su se našli oni simboli, stanja, doživljaji njegove vrlo individualizovaneekspresije koji su omogućili da se čak govori o Tikvešinom autorskom rukopisu u grafici. Predmeti,figure, oblici koje nalazimo na njegovim grafikama iz tog perioda načinili su Tikvešin prepoznatljiviikonografski repertoar.Pokretački kreativni smisao u likovnosti Halila Tikveše zapažen je u njegovim memorisanimslojevima najranije mladosti, slikama ambijenata koji su u njegovom iskustvu ostali poput trajnihestetičkih kategorije. Princip koji je takođe već tada zapažen i na kome se često insistiralo, na komeje i zasnovana njegova umetnost kako su pisali mnogi kritičari, utvrđen je kao eros - dakle kaoizrazita životnost ove grafičke umetnosti kojom je upravo određen i njegov ukupni, opšti pogled nasvet. U tom jedinstvenom znaku proticala je Tikvešina umetnost sve do početka devedesetih godinakada je poslednji put samostalno izlagao ovakve grafike i crteže.I tada je nastupio prekid - eros je zamenjen tanatosom, natalno mortalnim, život smrću, žovijalnomorbidnim. U našoj zbilji i Tikvešinoj umetnosti istovremeno.Ciklus njegovih novih radova ratnog perioda (izložen u Centru za kulturnu dekontaminaciji)pokazao je svu realnost protekle jugoslovenske drame ali ne artificijelnim formama već gotovimelementima, press clippingom - naslovima, tekstovima i fotografijama objavljenim u novinamatokom devedesetih godina koji su ovde aplicirani sa jednom očiglednom namerom - trajnogevidentiranja dokaza o tim događajima i njihovim akterima. Ovi isečci iz štampe, (izložba se i zoveIsečci iz dnevnika jednog štampomana), kolažirani su na takav način da stvaraju sem evidentnogestetičkog prizora i poznati dnevnički izgled sa literarnim sadržajem koga karakteriše jednan silovitantiratni protest. Na ovom spisku (sačinjenom poput jedne galerije neverovatnih likova) pobrojanesu ličnosti koje su manjeviše neposredno, na različite načine povezane sa zbivanjima koja suobeležila sadašnje vreme i koji su nam odredili sudbinu tokom poslednjeg perioda.Moguća su dva načina angažovanog pristupa u likovnim umetnostima: eksplicitno politički imetaforički koji se takođe može pojaviti kao istoznačan ili istovredan protest. U Tikvešinom slučajuočigledno da se radi o direktnom govoru, ali koji je istovremeno na neobičan način ostao dosledannjegovim ranijim likovnim i grafičkim shvatanjima. Naime, ovi plastički prizori koncipirani su napoznatim postupcima grafičkih tehnika, na crno-beloj likovnosti ali sada sa upotrebom već jednomštampanih novinskih članaka. Dve forme se redovno u njima vide ili naziru: elipsa i krst. Ova dvaoblika nas ponovo vraćaju na odnos erosa i tanatosa, na neizvesnu borbu života i smrti, naneprozirnosti koje nam je donela svakodnevica i koje nam donosi dudućnost. Elipsa je u ikonografijiistorije umetnosti simbol jajeta, začetka života, dakle, principa erosa, dok je krst obeležio čitavudvomilenijumsku civilizaciju koja je utemeljana na patnji, žrtvama, smrti, rečju, na tanatosu.Utisak je da Tikveša ovolikim brojem unetih poruka i fotografija zapravo ne sugeriše jedinonjihovu odgovornost za zlo koje nas je pritislo, već nas navodi da se baš u ovim likovima samiprepoznamo i da pojedinačno odmerimo stepen vlastite krivice. Kao da je i sam saglasan saoptužbom izrečenom jednom prilikom na proteklom studentskom protestu da je svako stariji odtrideset godina zapravo saodgovoran za ono kroz šta smo prošli, i za ovo što nam se danas događa.Ovi slikarski dnevnici, dokumenta, optužnice Halila Tikveše očigledno da žele da direktno delujuna savest svih - i onih koji se na njima nalaze i onih koji ih na manjeviše nevino ili neveštoposmatraju.Naša borba, 11-12. oktobar 1997.Stari frikZanimljiv je ambijent i kontekst u kome je bila postavljena izložba Nikole Džafe sa neobičnimnaslovom: "U kom grmu leži zec?" Najpre, odavno nismo imali prilike da u našim galerijamavidimo toliko namerno i svesno nekomercijalnu izložbu i to baš postavljenu u jednom dosad izrazito