slika politike - Jovan Despotović

Najzad, valjda će tada doći na red i pitanje kakvih će (moralnih i stručnih) kvaliteta biti srpski (ilijugoslovenski) ministri za kulturu, ne bi li mogli svojom reputacijom da utiču na preko potrebnuaktivnost UNESCO-a u ovakvim, ali i u drugim prilikama, koju naš aktuelni charge d' affaires upariskoj centrali očigledno nema pošto je mirno u svom dugogodišnjem mandatu prepustila potpunojpropasti jednu od najvrednijih institucija kulture za koje je odgovarala. Da li ćemo se, tada, izboritida srpski ministri "za" kulturu to zaista i budu umesto da kao u poslednje vreme, dobijaju prikladnijipredlog - ministara "protiv" kulture.Danas, 25. maj 1999.Jedna ratna beleška o kulturiImitacija kultureTek otvorena izložba "Slomljenih figura koje će povratiti formu" koju je u Galeriji "Progres" (kakoje posebno naglašeno: na inicijativu Hadži Dragana Antića) otvorio Željko Simić, republičkiministar kulture nužno je pokrenula nekoliko otužnih pitanja koja iziskuju taman toliko i otužneodgovore.Naravno da je svako uništavanje, a posebno umetničkih predmeta koji su deo legata jednihgeneracija budućim za najoštriju osudu kao i za hitnu intervenciju službi kojima je njihova stručnazaštita profesionalna dužnost. To se dakako odnosi i na oštećenja nastala raketiranjem Zvezdare 31.maja kada su devastirani atelje i dela koja se u njima nalaze vajara Momčila Krkovića, njegovepokojne supruge takođe vajara Mire Jurišić i njihovog sina slikara Ilije Krkovića. Ova izložbenaprezentacija o tome na ubedljiv način svedoči.Ali ovi umetnici se nažalost nisu, što je bilo krajnje zaprepašćujuće, oglasili kada su u MSUpočetkom 1997. godine nestručno vršeni građevinski radovi na depoima kada je umalo moglo doćido ozbiljnog oštećanja radova njihovih kolega vajara; Krković se nije oglasio što direktor istogmuzeja već tri godine nedozvoljava nužnu adaptaciju jednog postamenta na kome upravo njegov radstoji izložen u stalnoj postavci; ni on ni njegov sin nisu se oglasili povodom toga što već gotovo dvameseca stoje razbijena stakla usled raketiranja bivšeg CK-aja na prvom i drugom nivou Muzeja (udelu stalne postavke najvrednijih slikarskih i skulptorskih dela jugoslovenske umetnosti prvepolovine XX veka uporedo sa neprimereno luksuznom i besnom prezentacijom jugoslovenskihučesnika na ovogodišnjem Venecijanskom bijenalu), neoglašavaju se takođe što se skulpture u parkuMuzeja više ne mogu videti od trave koja mesecima nije košena... Da li bi se sve ovo moglo ubrojatiu "kolateralno" štetočinstvo kao nastavak godinama činjenih propusta prema ovoj velikojumetničkoj instituciji od koje je je država (ministartsvo kulture) odavno diglo ruke, ili je to prostoizraz onog poimanja morala koji brine isključivo o sopstvenim interesima - a što zapravo osobeno zaukupno stanje u kranje obolelom srpskom društvu?Veliki Muzeji poput Narodnog, Savremene umetnosti i dr. samoinicijativno i bez obaveštavanjajavnosti bili su zatvoreni za publiku. Istovremeno su neke institucije poput CZKD-a ili Galerije Haoskoji nisu imali potrebe da na sebe stavljaju one banalne "mete" (jer ih nose od osnivanja) nisu niprekidali aktivnost. Naprotiv! Iz mnogih raloga i sa izuzetnim naporom one su upravo za vremenapada NATO-a bili intenzivirani na seriozan, odnosno primeren način za tako tragični trenutaknaše istorije.Svakao je za pohvalu navedeni primer angažovanja srpskog ministra za kulturu, ali je najmanjetakav tretman trebao imati i prema, recimo, izložbi Vide Jocić (koja ga je uz uobičajene pozive daposeti njen "Apel za mir" i sama nekoliko puta direktno telefonom molila da je poseti za vremetrajanja). Bestidno su se oglušili svi oficijelni kulturni poslenici u Beogradu (pre svih ona glumica upogrešnoj ulozi sekretara za kulturu; jedini koji je u jednim trenutku pokazao minimum pristojnostibio je Milenko Kašanin direktor Direkcije za kulturnu saradnju MIP-a, ali upravo sem togaiznuđenog gesta zapravo ni on ništa konkretno nije učinio). A Vida Jocić je, da se na kraju ipakistakne, između ostalog, i dobitnica Sedmojulske nagrade, međutim nikada nije dobila zasluženu(nacionalnu ili posebnu kako se već naziva) penziju koja joj makar i zbog same nagrade po zakonupripada; ni Republika ni grad ni opština Zvezdara nikada nisu pokazali interes da toj krajnjeusamljenoj ženi o kojoj brine tek nekoliko prijateljica takođe umetnica (koja je rođena 1921,prvoborac, nosiocu Spomenice '41, pripadnici Valjevskog partizanskog odreda, beogradskoj ilegalkikoja je prošla kroz logore smrti na Banjici, u Aušvicu i Ravenzbriku, umetnici koja je svojevremenodiljem Evrope na najbolji način propagirala jugoslovensko likovno stvaralaštvo...) makar pokaže