slika politike - Jovan Despotović

aktivnošću kao da je sve u najboljem redu, dok su druge ili aktuelizovale vlastitu programskuaktivnost saglasno dnevnim događajima (a naravno da uvek postoje izrazito senzibilizirani umetnicikoji promptno reaguju na ovakva zbivanja) ili su pak (poput nažalost neotvorene izložbe MilošaBajića u Narodnom muzeju ili prikazane izložbe Vide Jocić pod nazivom "Apel za mir" u Centru zakulturnu dekontaminaciju) iz opusa doajena srpske umetnosti izdvojili one njihove estetičke i etičkeporuke koje upravo ovakvo vreme potrvđuje, dakle koje imaju vanvremenski karakter.Ipak od svih galerija i umetničkih institucija koje se bave likovnim stvaralaštvim najnespretnije je,mada sa izrazito pozitivnom namerom i idejom, reagovao ULUS svojim Otvorenim ratnim ateljeemu Knez Mihailovoj ulici u kome su se na nesreću okupili ili samo osrednji i beznačajni umetnici ilioni koji čak i ovako tragičan trenutak srpske istorije koriste isključivi za vlastitu opromociju kako jeto na samom početku neukusno učinio slikar Radislav Trkulja – 'generalni direkor' Muzejasavremene umetnosti. No, ovakva vremena zapravo najdirektnije otkrivaju bez ikakvih političkih ilipseudoideoloških maski pravo stanje među domaćim stvraocima i kuluturnim poslenicima.A o tome se zasigurno i bez izuzetka mora povesti računa posle ratova kako nas je istorija sasvimsigurno podučila.Danas, 15-16. maj 1999.Bolna zavera ćutanjaJedno od najobeshrabrujućih i najužasnijih pitanja koja su postala mora praktično svihspecijalizovanih domaćih profesionalnih instutucija je zašto je toliko mali odjek iz sveta kao podrškamnogobrojnih apela koje jugoslovenski muzealci i zaštitatri uporno upućuju ne bi li se spaslapokretna i nepokretna kulturna dobra od ratnog razaranja tokom protekla dva meseca.Jer, formalno-pravno gledajući, makar oni domaći spomenici kulture koji su samim time što suevidentirani, stavljeni pod neposrednu zaštitu UNESCO-a te su postali deo ukupne svetskecivilizacijske baštine koja se mora sačuvati za potomstvo. A takvih prvorazrednih verskih iumetničkih kompleksa i u sadašnjoj Jugosalviji ima podosta. Bojim se da su odgovori na ovo pitanjezaista bolni ma koliko oni bili nerazumni, za nas danas neshvatljivi i upravo frustrirajući za sve onekoji deluju u ovoj oblasti jer svedoče ne samo o učinjenim profesionalnim greškama već i o nekimviše puta izraženim naravima.Dok "Srbija nije bila u ratu" lako je bilo domišljati se tokom opštejugoslovenske drame prvepolovine devedesetih, odn. tadašnjeg načina "ratne muzeologije", recimo za vreme granatiranjanekih primorskih gradova, da će se posle tog rata "sagraditi još lepši i stariji Dubrovnik", lako iočigledeno krajnje nepromišljeno je onda bilo kada su se neki od vodećih srpski muzealaca (premavlastitim izjavama) dali "presignuti na križ" da hrvatske umetničke predmete nisu ni dodirnulu (nisuih zaštitili) radeći na terenu kao deo Kriznog štaba koji je formirala Vlada Srbije (mada su po svimratnim kultunim konvencijama bili dužni da ih sve, bez obzira na etničko i nacionalno poreklospašavaja od uništavanja) itd. Ipak najgore od svega je bilo da su domaći zaštitari kulture ostali nemikada su rušene kulturne institucije u Sarajevu ili kada su na samom kraju tog rata oćutali miniranjeislamskih verskih i umetničkih spomenika u Banja Luci itd. Uostalom čak i usred Beograda kada sunekoliko puta bačene bombe na jedinu džamiju zavodi za zaštitu kulture ni su se oglašavali.Naravno da ovakvi primeri, među mnogobrojnima, nimalo neopravdavaju opštu zaveru ćutanjacivilizovanog sveta, ali svakako da daju jedan deo objašnjenja za muk koji se nikako ne sme nigde inikada dogoditi. A i zbog takvog odnosa nad nama se danas nadvila opasnost da su neposrednougroženi (ili su već srušeni) manastiri Gračanica i Rakovica, crkve u Prizrenu i Đakovici, Pećkapatrijaršija, muzeji u Beogradu, Novom Sadu, Leskovcu..., etnokompleks Sirogojno, mnogobrojnagraditeljska i arhitektonska remekdela itd, itd.No, kada sve ovo jednog dana prođe, među svim temeljnim poslovima koji predstoje u obnavljanjuove nacije, društva i države, istovremeno će se morati preispitivati i takvi njegovi delikatni i vitalnisegmenti kakvi su i stanje u zaštiti spomenika kulture i muzeologiji (na primer: kako je moguće dasvi nepokretni spomenici kulture nisu za ratne prilike vidno i propisno obeleženi, kako je u nekiminstitucijama krajnje traljavo izvršena osnovna zaštita nepokretnih i pokretnih umetničkih objekata,kako je moguće da, opet prema vlastitom svedočenju, poslenici Republičkog zavoda za zaštitukulture sa područnim zavodima i muzejima tek preko sredstava za javno informisanje poput ostalihgrađana saznaju šta se događa na terenu, što je za tako razgranatu, glomaznu i skupu institucijukrajnje neobično - a u profesionalnom smislu i nedozvoljeno).