slika politike - Jovan Despotović

veze i sa zbivanjima na opštepolitičkoj društvenoj sceni. Socijalne deformacije imale su u njihovimradovima ’kritičku’ opservaciju koja ipak nije preopteretila njihovu ’estetičku’ stranu te su oni čitanikao dela plastičkih fenomena a ne ideoloških ekscesa.No, to je jedna od strana umetnosti tokom devedesetih godina, druga je bila mnogootvorenija, direktnija i radikalno kritička prema svemu onome što je već ’istorizovano’ kaonajtragičnija decenija druge polovine prošlog veka. O tim zbivanjima u umetnosti pisao je, dalekoispod vrednosti prethodnih tekstova i svakako nedovoljno upućeno Vladimir Tupanjac u poglavlju’Umetnost i javna stvar, Srbija između 1989 i 2001)’. O tome on sam svedoči rečima da ’unutarperioda od 1980-tih do 1995. gotovo da i nije bilo diskontinuiteta tj, da direktne uslovljenostidešavanja na umetničkoj sceni onim što bi se nazvalo istorijskim događanjima u regionu gotovo da inema’ – što je u potpunoj suprotnosti sa iznetim tezama u prethodnim tekstovima. Srećom da on nijebio i autor postavke koja se odnosila na tu, ’političku’ umetnost jer bi krtike koje su u međuvremenuupućene ovoj izložbi bile mnogotruko brojnije i teže. U osnovi, ovaj nedovoljno upućeni pisac, iznepoznatih razloga, ne pavi razliku između stvarno angažovane umetnosti, na primer Grupe Magnet,Led Arta, Saše Stojanovića i onoga što je, na primer, pratio i podržavao korporativni časopis NewMoment. I to nije jedino mesto nesporazuma ovog pisca sa vremenom i umetnošću kojom se bavi.Za ovako ambiciozne i projekte sa delekosežnim posledicama angažovanje neupućenih autora uvekse ispostavi kao fatalno.Dobroje da je i poslednji prilog koji je napisao Kristian Lukić ’Privremeno (off)online –Umetnost novih medija u Srbiji na kraju 20. i poćetkom 21. veka’ mnogo bliži stvarnosti odprethodnog. Svedeni prolaz kroz novu civilizaciju sajber-arta u ovom radu ipak je dovoljan da serazume kako su i autori u Srbiji postali delom globalne internet-mreže koja je umnogome ponovouspostavila sve nakratko prekinute veze sa spoljnim svetom. No, nažalost ovaj segment izložbe,utisak je, da je ostao u krajnje suženom prostoru te da je stoga nedovoljan i da je neophodno tek gakritički i teorijski obraditi.Poput drugih kataloga koji prate studijske izložbe i ovde su uneti nekoliki dokumentacionidodaci: biografije umetnika, hronologija pisana u tri paralelna stuba: umetnost, politika i društvo ukojima su registrovani svi najbitniji datumi ovog perioda. I na samom kraju, bjavljeni su i intrevujinekolicine kosovskih umetnika Albanaca koji su aktivno učestvovali u umetničkom životu ovogperioda. Zamerka koja se ovde može izneti je da je načinjen previd da su u isto vreme, takođe kaoizolovani pojedinsci, stvarali i nekoliki umetnici Srbi, na primer Petar Đuza ili Zoran Furunović kojisu takođe imali jasan, ne samo umetnički stav u vremenu već i politički. Da su razgovori sa njimatakođe ovajvljeni, slika zbivanja na Kosovu bila bi znatno potpunija.Izložba ’O normalnosti’, napokon, zapavo je samo jedan mogući (i mora se reći u velikojmeri uspešni) predložak za razumevanje kako ostati u takvom mentalnom stanju u uslovima svihkatastrofa koje su nas, naravno i umetnike i njihovu umetnost, zadesile tokom devedesetih godina.Posao umetnika je da pronalaze te puteve slobode i ozdravljenja, posao kritičara i istoričara je da ihrazumeju i objasne, na ostalima je da ih se što je više moguće drže. A koliko smo u tome svi zajednouspeli, kao i uvek, pokazaće vreme.Treći program Radio Beograda, 24. januar 2006.The best off...Nije greška, ova sintagma ne ukazuje na najbolje od Saše Stojanovića (the best of), već na to da je(prema njegovom iskustvu) najbolje isključeno, dakle na činjenicu konačnog poraza lepog iljudskog, dečije nevinost i umetničke čednosti koju sam autor otvoreno sagledava, ovog puta, naretrospektivni način kroz vlastiti izložbeni pogled unazad. To je vid jasnog prepoznavanjauzaludnog, prema njegovom mišljenju, investiranja izuzetnih snaga narastućih unutrašnjih energija,pre svega osećajnih i imaginativnih, koji su u slučaju ovog umetnika uvek bile u stalnom,nezadrživom porastu i bujanju – od prvih javnih nastupa, performansa održanih u Prištini 1996. donajnovih slika nastalih ove godine.’Na kraju 20. veka, na razmeđi milenijuma, sivilo, bol i hladnoća prljavih bara, predstavlajunametnuti pejzaž. Brodići od papira su nalik Nojevoj barci. Upravo zbog ovakvog izgleda zahtevajuvraćanje dečijoj čistoti kao jedinom načinu sprećavanja katastrofe’ napisao je Saša Stojanović uflajeru za performans ’Joj brodići – rekla je Dada’ koji je na ulicama Prištine izveo 12. decembra1996. godine na taj način što 96 brodića načinjenih od žute hartije stavljao u blatnjave bare,