Nova slika II - Jovan Despotović

ovih slučajeva, pokazana je praktično vrlo slična situacija u aktuelnoj umetnosti čiji suprotagonisti sve brojniji.U vršačkoj Konkordiji, najatraktivnijem izlagačkom prostoru današnje Jugoslavije,priređen je Drugi likovni bijenale mladih (umetnici do 35 godina). Glavna izložbaBijenala okupila je 38 umetnika (od 250 čiji su radovi dospeli na osnovu poziva javnogkonkursa). Žiri mladih istoričara umetnosti i kritičara (Jadranka Tolić, Aleksandra EstelaBjelica, Stevan Vuković, Zoran Erić i Sava Stepanov, predsednik i jedini koji ne pripadanjihovoj genraciji) izdvojio je iz zbilja ogromne produkcije najznačajnije radove. A uz ovucentralnu, otvorene su još i izložbe – prezentacija Savremene makedonske umetnosti premakoncepciji skopskog kritičara Nebojše Vilića, zatim „Crni strip“ (autora iz Vršca i Pančeva),te izložba „Crteži skulptora“ u selekciji Svetlane Mladenov.Da bismo bolje istakli nekoliko dominantnih osobina koje su se naročito profilisalena Drugom bijenalu, kratko ćemo ukazati na zbivanja koja su obeležila Prvi bijenale mladihu Vršcu. Nakon „izmeštanja“ Rijeke u drugu državu, dakle mesta u kome se dugi niz godinatradicionalno održavala veoma uticajna, zanimljiva i za malde jugoslovenske umetnikeizuzetno privlačna, te za njihove umetničke karijere nadasve promotivna manifestacija,velikim zalaganjem Živka Grozdanića Gere, sada je u Vršcu nastavljena ideja starijemanifestacije. Tako je 1993. godine otovoren Prvi jugoslovenski likovni bijenale mladih, uzučešće više od devedeset umetnika praktično sa istim ciljem i koncepcijom u odnosu nariječku izložbu. U miljeu takve espozicije koja je vrlo dobro pokazala glavna plastičkainteresovanja novih jugoslovenskih likovnih umetnika, problematizovano je i jednospecifičnopitanje koje je našu kritiku i teoriju umetnosti tek sporadično zaokupljalorazličitim povodima. Naime, bila je već uočena jezička promena u plastičkom izrazu tokomdevedesetih godina, a u odnosu na ona zbivanja karakteristična za prethodnu deceniju –dakle, za „umetnost osamdesetih“, pokrenuta je nedoumica oko definisanja opšte pozicijeaktuelne umetnosti: njena izrazita postmoderna aura bila je dovedena u pitanje tumačenjimakoja su iz nje ili iz njene blizine čitala jedan novi, upravo dru status modernizma. Ukritičarski diskurs već ranije je ubačena sintagma „moderna posle postmoderne“ koja sesada aktuelizuje, a na koju su izuzetno žustro i razložno reagovali mlađi kritičari naistovremen održanom seminaru posvećenom istoj ovoj temi. Budući da su vrlo svesnipostmodernosti ove epohe, zapravo, prema njihovom razumevanju, nema ni govora o bilokakvom posle-postmodernom stanju.Zbog značaja ovog pitanja u aktuelnim procesima umetnosti posvetićemo mu malomesta. Ideju „Modernizam posle postmodernizma?“ prvi je izneo ljubljaski teoretičarumetnosti dr. Tomaž Brejc u tekstu pod istim naslovom objavljenom u beogradskomčasopisu „Moment“ 11/12, 1988. godine, u kojem je analizirao aktuelno slovenačkosliakrstvo ukazujući na njegovu delimičnu promenu od transavangardnih idioma premaspecifičnim formalističkim postavkama u tradicionalnoj, ili u najbližoj vezi, sa nekadašnjimfenomenima visokog modernizma. Bez neke vidnije povezanosti sa Brejcovim razlozima, ubeogradsku kritiku se ovaj stav preselio uz jednu bitnu promenu: u tekućoj polemici ta, usuštini upitna, ideja postala je tvrdnja jer je iz autentičnog naslova teksta izostavljen znakpitanja.U procesima jezičke transformacije uemtnosti 90-tih godina, promena tumačenjarecentnog stvaralaštva bazirala se na odustajanju od njenog povezivanja sa matičnomumetnošću – onom nastalom iz mnogobrojnih dijalekata umetnosti osamdestih, koja jepostala paradigmatičnim primerom za našu postmodernu. Začetak ovog pomeranja može seidentifikovati u predgovoru kataloga izložbe „Rane devedesete – jugoslovenska umetnička97