Nova slika II - Jovan Despotović

Druga polovina osamdesetih protekla je u srpskoj umetnosti kao period puneprevlasti skulpture i skulpture proširenog polja: objeka, instalacija, ambijenata,environmenta itd. Povoljna klima za enormni razvoj plastike uprkos pravoj materijalnojoskudici, pokazala se podsticajnom i za formiranje raznorodnih kreativnih stanovišta.Jedna linija razvoja ide prema velikim sarijama koje omogućava današnja tehnologijametala što je kritika nazvala „tehnoestetizam“. Umetnici u ovom segmentu aktuelnostizainteresovani su i za različite prostorne postavke koje podrazumevaju procesualnost itokom rada na delu i tokom samog prikazivanja dela kada je ono podložno uticajima ipromenama naknadnog delovanja po njima – od aktivnih posetilaca do pasivnihatmosferalija. Tokom ovog perioda, drvo kao materijal je i nadalje prisutno uinteresovanju mladih autora, ali se traga za onim njegovim značenjima i oblikovnimposledicama koje su do sada bivale manje ili nikako zapažene. Sažetak kreativnog krugana ovoj izložbi zatvoren je bojenom terakotom koja je po značenju veoma bliska uformalnim i estetskim implikacijama sa slikarstvom pomenutim na početku ovogpregleda.Linearne, minimalističke instalacije novih predstava Mirjane Đorđević i IvanaIlića izvedene su sa modularnim čeličnim fabrikatima. Oni su do tehničke realizacije uizlagačkom prostoru u potpunom autorstvu ovih umetnika, ali je njihova fizičkaproizvodnja i izložbena postavka delo jedne druge vrste majstorstva – fabričkih livaca itehničara. Elementi njihovih radova koji se u dugim nizovima ponavljaju u promenljivimkonfiguracijama (u zavisnosti od mogućnosti prostora u kome su postavljeni) poptmodula imaju sasvim proračunate dimenzije, formu i boju. Time se evidentna brojčana,matematička i konceptualna struktura uvodi u značenje i oblik novih tehno-lastičkihinstalacija. Konstanta je i estetička strana ovih radova čija uglačana, sjajna površinapromenom rasporeda svetla (dnevno – veštačko) i položaja posmatrača, čine vizuelnifenomen koji postoji nezavisno od njihove idejne osnove. Konceptualno. minimalističkou delu Đorđevićke i Ilića i njihova naglašena estetičnost izmeštaju granicu ova dva donedavno nepomirljiva kreativna shvatanja.Pod zajedničkim nazivom „Apsolutno“ deluju dva umetnika: Zoran Pantelić iRastislav Škulec. Njihovi početni radovi bili su velike metalne skulpture-konstrukcije,stanovitog oblika, ali i kolorističkog sadržaja koji je dolazio od njihovog prirodnogmaterijala. Ti veliki, veluminozni radovi bili su privremnog karaktera jer su završavali1ivot posle izlaganja. Pantelić i Škulec očigledno da danas nastavljaju da savladavaju izauzimaju izlagački prostor, ali u drugačijoj kamernoj postavci. I dalje su to konstrukcijei promenljive instalacije, ali i sasvim konstantni, puni oblici koji se mogu ponoviti presvakom posebnom izlaganju. Njihova boja danas je zanemarljiva, znatno je manjenaglašena nego u ranijim radovima, ali je zato oblik zadržao svoj apsolutizujući karakter– on se apostrofira do konačnih plastičkih mogućnosti shodno njihovom rodu i materijaluod koga su načinjeni. Apsolutno, u plastičkom pogledu za Pantelića i Škuleca pitanje jezauzimanja i ovladavanja prostorom, tim oblikom po sebi, a nizivi samo ukazuju da tunije reč o tautološkoj nameri, što bi se moglo učiniti, već o punoj, zatvorenoj,skulptorskoj formi konkretnog izgleda.Skulpture u drvetu Tatjane Milutinović Vondraček pokazuju do koje je granicedanas moguće tragati za nekim artificijelnim oblikom a da se ne ugrozi bitno svojstvomaterijala. Upravo je centralna estetika ove autorke usmerena prema onoj vrstiimaginacije koja će oblikom, bojom i drugim osobinama materijala kojima želi načiniti84