Nova slika II - Jovan Despotović

79Kritičari su izabrali, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd, januar 1990.Kolorističari 1Sam početak tekuće decenije neposredno je pokazao još jednu vidnu promenu u likovnomizrazu našeg plastičkog stvaralaštva. Posle burnih osamdesetih koje su izazvale, izmeđuostalog, i promene u medijskom polju umetnosti, usled čega je najpre nastala velikaprodukcija objekata, instalacija i najrazličitijih umetničkih predmeta između slike iskulpture, a potom je usledilo i sve veće interesovanje za čistu skulpturu što je označilopojavu generacije mladih umetnika koji su uzrokovali potpunu dominaciju ovog medija unašoj umetnosti s kraja prethodne decenije.Umetnost u prvoj polovini devedesetih godina prolazila je kroz jedan ciklusučestalih, a kako se približavamo kraju veka, mnogih i brzih promena. Početak ove decenijenajpre je obeležila pojava nove beogradske skulpture sa brojnim autorima koji su promeniliizgled i značenje ove plastičke umetnosti u odnosu na njeno prirodno izvorište – „umetnostosamdesetih“. Paralelno sa njom delovala je grupa beogradskih neomondrijanista koji sutekuću, već zamorenu postmodernu paradigmu okrenuli prema novom elanumodernističkog projekta; o njihovom radu začeto je i kritičko sporenje pod naslovom„moderna posle postmoderne“ koja je registrovala taj nestabilni kreativni trenutak udomaćem stvaralaštvu sa vrlo složenim značenjskim strukturama. Još su dva istovremenafenomena markirala ovo vrlo aktivno stvaralačko područje: tehnoumetnost je snažnopodržala i nastavila konceptualne, reduktivne i geometrijske predpostavke plastičkogstvaralaštva dok je s druge strane koloristička figuracija sa izrazitom ekspresionizmomhromatske palete, otkrila direktno zanimanje za najvredniju tradiciju lokalnog slikarstvaobeleženo zenitnim primerima u našoj ukupnoj umetnosti XX veka. 2U novim generacijama umetnika koji su na scenu stupili na prelazu dve poslednjedecenije (rođeni su neposredno posle 1960, a FLU su završili sredinom osamdesetih, daklena kulminaciji i prelazu ’postmoderne paradigme’ ka ’neomodernističkom projektu’), odvijase i proces pojačnog interesovanja za slikarstvo. No, sem ove medijske istovrsnosti idominantno ispoljenog osnovnog kolorističkog jezika u slikarstvu, moguće je razlučiti,prema formalnim svojstvima grupu onih autora koji su ostali dosledni jednoj jakojkolorističkoj i predmetnoj tradiciji, figuraciji posebnog tipa istovremeno i narativnoj iekspresionističkoj i fovističkoj. U njeno najuže jezgro (gde se najubedljivije i najčistijeprepoznaju ove karakteristike) smeštene su slike Jasmine Kalić, Daniela Glida, StevanaMarkuša i Uroša Đurića (prema međusobno najbližim formalnim karkteristika, mada bi seovaj krug mogao proširiti i još ponekim autorima kod kojih su zapažene i neke različitosti –na primer, Milica Tomić čiji se ciklus džempera u nekom smislu može smatrati njihovimpretečom, Dimitrije Pecić i neki drugi).1 Ovaj tekst je (izuzimajući naravno napomene) napisan 1995. godine kao predgovor za katalog istoimeneizložbe koja na žalost nije realizovana u Salonu Muzeja savremene umetnosti već su njeni učesnici ušli uznatno širi pregled novih pojava iz prve polovine devedesetih dat na izložbi "Rezime", MSU 1996.2 O procesima ovog perioda napisana je monografija u kojoj je analitički i detaljno problematizovana taambivalentna slika; videti: Jasmina Čubrilo, "Beogradska umetnička scena devedesetih", izd. B92, Beograd,1998.)