Nova slika II - Jovan Despotović

umetnosti osamdesetih bili odnegovani u atmosferi beogradskog konceptualnizma te suim stoga bili poznati svi njegovi strategijski ciljevi, drugi, povratak u slikarstvo (i drugemedije) nije bio moguć mehanički, na primer, direktnim nastavljanjem na apstrakcijupoznog modernizma sedme decenije niti poetsku figuraciju osme. Dakle, izranja pitanjeda li su se početkom osamdesetih godina uopšte tražili umetnički uzori i, ako jesu - gde?Već na samom početku te nove avanture bilo je vidljivo da su ti uzori traženi ipronalaženi u dubinama iskustava umetnika bilo da su oni bili školovani na umetničkimakademijama ili su potekli iz drugih profesija poput istorije umetnosti, arhitekture,dizajna... ili su nastali u popularnim miljeima mode i rok-muzike, a to znači da su imalipunu svet o tome kako se neki umetnički predmet formira, koja se značenja u njegaintegrišu i, napokon, koji mu je smisao u opštem kulturnom sistemu u kome nastaje.Znači, ni govora nije bilo o stvranju nekog specifičnog stila koji bi jasno istakao razlike uodnosu na prethodne formacije, a posebno ne na one sa kojima je bio savremenik. Stogaje bilo opravdano ukazati da je novi senzibilitet ove umetnosti pre svega proisticao izafektivnih, emocionalnih i čulnih individualnih autorskih stanja i da, ako je u delu ovepromenjene radne prakse i postojala sofisticiranost rada koja je prebivala zaklonjena udrugom planu, ona bila skrivena ili kamuflirana iza plastičke strukture dela. Te umetnikese nimalo nije ticala kriritička refleksija i njihovom radu, toliko su bili zaokupljenikopanjem po nataloženim praktičnim i teorijskim slojevima kroz koje su tokomškolovanja prošli. I to se odnosilo na sve vodeće protagoniste umetnosti osamdesetih:grupe Alter imago (Nada Alavanja, Tahir Lušić, Mileta Prodanović i Vladinir Nikolič) iŽestoki (Milovan De Stil Marković i Vlasta Mikić), te autore koji su samostalno delovalipoput Mrđana Bajića i Darije Kačić i dr.Ta epoha koja je u kritici obeležena kao konvulzivna sa novim stilskimkonfiguracijama, sa radikalnim eklekticizmom, nomadizmom i hibridnim poduhvatima udomenu forme, što je sve bilo u potpunoj u suprotnosti od idejnog i političkog temehaničkog funkcionalizma tog vremena, obeležije su epohe postmoderne paradigme,vremena koje u umetnosti uklanjalo i poslednje ostatke bilo kakvih limita i zabrana. Tajsvojevrsni estetički promiskuitet bez jezičkih barijera ili formalno-stilskih matrica otvorioje prostor za umetnost novih/drugačijih vidika, ciljeva i horizonata. I tu su mogućnostnapoznatiji protagonisti i akteri umetnosti osamdesetih iskoristili. Danas gledajući,umetnici koji su čini noseće jezgro promene tokom svih tih godina devete decenijekolebali su se u odluci da li da se od svih uvreženih pravila odstupi i načini radikalniprestup u pravcu razbijanja i prekomponovanja od tih ostataka novih/drugačijihkonfiguracija u jeziku i pismu tadašnjeg kreativnog akta. Bila se stvorila dilema da linačiniti radikalni prekid ili pak uzmak od onoga što im je stajalo na raspolaganju. S jednestrane imali smo autore koji su bili veoma svesni svih potencijalnih opasnosti beogradskeslikarske škole, ali i one koji su jasno razaznavali (a to su bili uglavnom oni koji su dobropoznavali istorijsko-umetničke procese) puteve i načine formiranja stilskih pravaca.Dakle, njima nije bio problem staviti se u ulogu trendsetera, već svojim delom pokazatida je stilska konfiguracija za koju su se opredeljivali i žučno zalagali adekvatnavremenskih zahtevima, zapravo usklađenosti sa promenjenim opštim senzibilitetom ukulturi svog vremena. Ovako gledajući, takav šizofreni trenutak obeležen je bio i kaoepoha koja jeste donosila novosti ali je i baštinila na brojnim ponavljanjima sa izmenamatoliko značajnim da je veza često bivala teško uspostavljana.Kao najvidljivija reakcija na smisao i ideju zatvorenog dela, umetniciosamdesetih inicirali su i realizovali ceo niz instalacija, dakle promenljivih oblika rada7