Nova slika II - Jovan Despotović

krajnje zaoštravanje pitanja individualnih umetničkih mitologija i na neskrivenu potrebunaracije i velike raspričanosti. Interesovanje najnovije generacije umetnika, očigledno je, ideza „tradicionslnijim“ vajarskim materijalima – drvo, metal, pri čemu se u osnovi zadržavajusvoja prirodna svojstva proistekla iz njihove vlastite specifične strukture i prirodneobojenosti. Nadalje, sa introvertnog plana mnogi među njima su prešli na ekstravernost,dakle izvedena je inverzija iz oblasti individualnih preokupacija samoposmatranja, na opštuopredeljenost za spoljašnost, za formu i njena estetička i blikovna svojstva.Uz ovo zajedničko mesto preokupacije aktuelnih stvaralaca, u slučaju radova umetalu Marka Kratohvila intenzivno se oseća i prisustvo poznavanja kodova modernogvajarstva kod nas pedesetih i šezdesetih godina. Njegove skulpture bi se mogle, terijski,preneti u to vreme kada je srpsko vajarstvo definisalo poznatu situaciju emancipovanjavlastite forme, i koncentraciju na izvorne probleme materijala, mase i prostora. Iako sumalobrojni, za Kratohvilove radove je već primećeno da u sebi objedinjuju određenedihotimije na relaciji ispunjeni-prazni oblik, kao i potreba da se utvrdi čvršća pozicija nadelikatnom sučeljavanju principa voluminoznosti i grafizma, što je posebno osetljivo upravou vajarstvu. Površni utisak zanatske nedovršenosti, ili nedovoljnosti njegovog rada samo gajoš dublje situira u aktualnu problematiku ove, po mnogim osobinama, nove linije urecentnoj umetnosti.U metalu radi i Srđan Apostolović. Međutim, on ide vidljivom trasomreduktivizma, a njegovi oblici u prostoru čine se gotovo poput minimalističkih radova.Ovime je uočena i jedna sličnost sa prethodnim traženjima umetnosti u oblasti već poznatihstilskih i plastičkih rešenja, ali i sa naznakom jednog izmenjenog senzibiliteta i shvatanjaprirode poznate vajarske trijade: materijal-oblik-prostor. Ova konceptualna problematikaskulptorskog rada polazi od izvorne predmetnosti dela, od svesti o prebivanju njegovogoblika u materijalu. Otuda rudimentiranost upotrebljenog materijala i primarna svedenostoblika. Apostolović se gotovo igra sa ova dva svojstva skulpture-predmeta dok stvara, atakav odnos se i dalje nastavlja izložbenom ekspozicijom koja takođe zauzima značajnomesto u definisanju njenih plastičkih osobina. Izgled celokupne izložbe se u ovom slučajuuzima kao jedinstven prizor, kao totalni rad sa naglašenom voljom formiranja novog mesta iodređenja umetničke discipline kojoj sam pribegava.Na tragu gotovo identičnih ideja nalaze se i radovi Dušana Petrovića. I ovde jeprimetan radikalni otklon od plastičke sintakse prethodnog perioda. Petrović se takođezanima za neposredni govor skulptura-objekata izvedenih, u ovom slučaju, od drveta. Pritome se pribegava različitim postupcima rada: jedan put se čini da je dosledan (klasičnoj)skulptorskoj tehnici u ovom materijalu, drugi put izgleda da se služi izrazitozntiskulptorskom metodom. U prvom primeru može se tumačiti o njegovoj doslednosti,upravo uspostavljanju jednog novog kontinuiteta u vajarskom promišljanju, u drugom jeočigledna ironizacija, podvrgavanje temeljnom preispitivanju sa radikalnom kritičnošću ukomentaru.Poslednja konstatacija zatvara jedan mogući krug repertoara osobina i plastičkihkategorija novog beogradskog vajarstva kroz ova tri primera. Druga. ili obnovljena linijaaktuelne skulture kreće se očigledno na matricama tražene, upravo neophodne tradicije,koliko i na nekima, još uvek važećim, strategijskim potezima prethodnog perioda. Uzpromenjeni senzibilitet umetnika ovog novog ciklusa, jasno je da ulazimo u jednu drugačijukreativnu situaciju koja izgleda da ima potencijala da bi mogla obeležiti svoje vremevlastitom autentičnošću.78