Nova slika II - Jovan Despotović

Danas veoma sličnu nameru pokazuje i slikarstvo Paje Stankovića. Ovajnesvakidašnji konceptualni umetnik iz grupe 143, sklon analitičkim, numeričkim igrafičkim određenjima kretanja stvaralaštva, danas ’gradi’ slike u velikom manirupostmodernističkih tendencija. Započinjuči slikarsku praksu potpuno u duhu tekućedecenije, Stanković je odmah, na samom početku svoga rada dostigao ono značenje činaslikanja koje je integrisalo dva osnovna motiva: žestoki kolorizam i ikoničku matricu. Zarazliku od Nikolića, sa kojim inače i zajedno izlaže, Stanković se ne ustručava da unekim partijama svojih radova načini punu reljefnost na čijoj površini nadalje intenzivirasimulacijom različitih slikarskih postupaka. Ovaj autor zapravo ne samo da sa ovimnovim slikama eksperimentiše sa subjektivnim mogućnostima u domenu pojedinihjezičkih modela slikarskog izraza, već taj proces ponavlja čak i u pojedinim partijama.Otuda i formalna i značenjska različitost unutar svakog od ovih posebnih radova, jednaslobodna interpretacija poznatih slikarskih tehnika koja bi za strogi akdameski ukus bilapreslobodna, čak i izrazito neodgovorna.Pored Mladena Mićunovića, Dragan Milošević i Miodrag Ristić su takođe završilislikarski odsek na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, te shodno takvimumetničkim temeljima determinisali svoju slikarsku sudbinu u jednom delu, u drugom,prema našem razumevanju, zanimljivijem i životnijem, odigrale su se određene promenekoje su unele neke nove osobine saglasne postavljenim okvirima ove izložbe.Obojeni aluminijumski radovi Miodraga Ristića koje on naziva ’prostornimslikama’ pokazuju da je pikturalni moment već sasvim zamenjen plastičkim. Na ovakavepilog naveo ga je sam postupak rada. Naime, Ristić najpre aluminijumsku foliju , uzveoma retko korišćenje alata, savija rukom, nabija, deformiše do jedne izrazito reljefnestrukture i potom tako dobijenu kompoziciju boji. To čini na dva načina: ili, bez obzirana dobijenu konfiguraciju metalne površine, četkom nanosi uljani pigment, ili, pakakrilik pušta da se slobodno kreće i curi po kanalima i udubljenjima reljefa. Otuda oviradovi pokatkad liče na gestualne slike, dripping ili kao da su izvedene u nekoj odtehnika akcionog slikarstva. Za Ristića današnja slika očigledno ne može da budezategnuto platno ograničeno ramom koje je limitirano, po njegovom shvatanju, previšečvrsto i usko takvim fizičkim datostima: ovi njegovi radovi su zapravo ishod snažnepotrebe za oslobađanjem slikarstva u pravsu jedne povećane aktivnosti i u formalnom i ukolorističkom smislu koja mu se danas dodeljuje.Kretanje savremenog slikarstva kako je ukazano ovom izložbom sigurno jenajlogičniji ishod imalo u ’Kompoziciji u prostoru’ Dragana Miloševića. Takođeslikarski obrazovan, Milošević je u jednom trenutku prepoznao nedovoljnost primenjenihslikarskih metoda i od samog početka svoje izlagačke prakse radikalno se opredeljuje utome da tradicionalno shvačžćenu sliku zameni objektom. U prvo vreme lako se uočavada je sledio čiste slikarske koncepte, mada je i tada najpre pravio neophodnu zidnukonstrkciju, da bi sve više tako dobijenu osnovu zamenio izraženijim plasticitetom.Osnova rada su mu konstrukcije od drveta, metala, različitih tkanina, među kojima je inenategnuto i mepripremljeno slikarsko platno, da bi u drugoj fazi rada u takoformiranom ’saću’ nanosio guste i pune paste boje. Po hromatskim osobinama ovi radovise ne razlikuju od opštih mesta slikarstva osamdesetih godina kod nas, ali ovaj poslednjikorak prema njenom samostalnom životu u prostoru ukazuje na još jedan od specifičnihfenomena današnje likovne umetnosti.Za mnoge će svako novo kretanje u savremenoj likovnoj umetnosti, a i u drugimsrodnim stvaralačkim oblastima, biti shvaćeno samo kao još jednom ispričana poznata76