Nova slika II - Jovan Despotović

73Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, januar-februar 1885.New OrderVladimir Nikolić, Paja StankovićOva zajednička izložba dva umetnika – Paje Stankovića i Vladimira Nikolića, skrećepozornost na jednu bitnu činjneicu aktuelnog trenutka stvaralaštva sredinom osamdesetihgodina. Oni su u ranijem radu prolazili kroz različite faze katkada i oprečnih shvatanjaumetnosti.Stanković je obeležio svoj rad u drugoj polovini sedamdesetih u grupi 143, čija seaktivnost koncentrisala oko pitanja mentalnog ponašanja u umetnosti (’mentalnikonstruktivizam’, ’mentalni prostori’) što je značilo pribegavanje analitičnosti, teorijibrojeva, praksi grafikona, itd.Delovanje Nikolića delom je, takođe, proteko u svojevrsnoj ’obrazovnoj funkciji’i ’istorizaciji’ u praksi grupe 143, ali je znatno osenčenije aktivnostima u grupi AlterImago (pored njega Nada Alavanja, Tahir Lušić i Mileta Prodanović), sa kojom je odosnivanja početkom osamdesetih, a čiji su članovi među prvima u našoj sredini izneli čistkoncept plastičke poetike, nazvan Novo slikarstvo. Ovde se, zapravo, radi o paradoksu dase brušenje nekog individualnog stava u umetnosti uspešno može odvijati i uokolnostima grupnog rada.Ova dva umetnika upravo to pokazuju, a rezultat je da se unutrašnje podvajanje ugeneralnom toku nove umetnosti inicira jedinstvenim podsticajem, posledica jenaglašavanje personalnih estetika koje ’zajedničko’ ograničavaju na perivid o istivrsnojmaterijalizaciji (slično umetničkom tandemu Milovan De Stil Marković i Vlasta Mikić). Inadalje, ponešto izmeštene pozicije Stankovića i Nikolića u njihovim grupama, koječesto nisu odavale preveliku saglasnost sa definisanim ciljevim, uslovile su traženjeindividualnih rešenja i rezultata rada, što je često dovodilo i do izdvajanja unutarkolektiva.U opštoj euforiji u kojoj je, uglavnom, nastajalo Novo slikarstvo, niko nije biopreviše rasspoložen da se upušta u stepenovanje njegove misaonosti (što je posledica, presvega, rezultata Nove umetničke prakse prethodnog perioda, kada je konceptualnostumetnosti dovedena do gotovo nepodnošljive hermetičnosti). Stoga nije začudno da seupravo danas u slikarstvu odvijaju aktivnosti koje vraćaju dignitet filozofije u stvaralačkopodručje. Ovaj proces se za sada odvija na dva načina koja su već registrovana:ublažavanjem ekspresionističke napetosti u slikarstvu uvođenjem jednog novog reda(’new order’) geometrijskog porekla sa sopstvenim, sve strožijim determinističkiminstrumentarijem i, istovremeno, povratkom velikim temama iz istorije umetnosti,složenim ikonografskim strukturama koje su pred umetnost stavile, pored stilskihproblema, i teškoće oko identifikacije i vrednosti sopstvenog vremena u okviru tihizabranih tema i sadržaja.U slikarstvu je Vladimir Nikolić najpre zastupao ideje o njegovoj neophodnojlapidarnosti i kolorisitčkim implikacijama, koje su zajedno činile sintaktičku osnovu,metod gradnje slikarskog prizora velike potencijalnosti i agresivnosti. Njegovi današnjiradovi i dalje su oblikovani hromatskom retoričnošću, agresivnim gestualnim zapisom,