Nova slika II - Jovan Despotović

jednom totalnom ambijentu, Vera Stevanović je svojim minijaturnim radovima najbližaparadigma za objašnjenje smisla „ručnog rada“ čiji je materijalni nosilac antropološkog iritualnog sadržaja ali ne u arhetipskim ili simboličkim predstavama koje izbijaju napovršinu iz naslaga civilizacijskog taloga, već u smislu jedne materijalne fiksacijesavremenog osećanja za formu koja će odgovoriti našoj spremnosti da prihvatimo razlogenove plastičke strukture i već usmerenom razumevanju govora oblika. Do sada smo imali uvidu namere umetnika, a uporedo sa njima teče i njihova potreba za fizičkim aktivitetom,proizvođenja umetničkih predmeta koji su isto tako raznorodni: kod Tafila Musovićazapazićemo živo, do određenog stupnja gestualno, odgovaranje na striktno postavljenutemu, a čistim likovnim odnosima i potezima svetla i tame iskušava potencijale svoje slike ubliskom susedstvu sa prizorom transavangarde. Dragoslav Krnajski, mada je od ranije biozainteresovan za obojene prostore čija je hromatska osnova boja samog upotrebljenog,neslikarskog materijala, predstavlja preimer umetnika kome je bilo potrebno da iznovapreživi iskustva postupka jednog revitalizovanog slikarstva akcije. Slobodan Trajković je,pak, zaokupljen materijalnim mogućnostima svoga dela gotovo kao slikari struktura;njegove instalacije stoje između slike i objekta. Vlastimir Mikić je u svojim najnovijimslikama obnovio iskustvo gestualnog slikarstva koje je prividno narušilo njegovo dosadkonstantno interesovanje za postizanje fabularnosti prizora iza plastičke strukture rada.Vesna Milivojević je najbliža od pomenutih umetnika jednom tipu klasičnogekspresionističkog slikarstva, jer u njemu, sem njenog doživljaja, nekih stanja i unutrašnjihstimulansa, istovremeno igra ulogu i utisak sirove čiste boje i grubog, skoro nekontrolisanogpoteza. Otvorenost i zainteresovanost za različite vrste mitologija iz kulturno-istorijskebaštine ispoljavaju istovremeno Milica Kojčić, koja grubom i naivnom fakturom rada itipičnom literarnošću prizora priziva sopstvena sećanja na folklorne priče o strašnimspodobama, dok radovi Radovan Hiršla baziraju na stvarno doživljenim sadržajima pričaistočnjačke ikonografije o kosmičkoj igri božanstava koje preoblikuje i utiskuje u gustu,lepljivu fakturu debelih naslaga paste. Sekventnosti prizora teže Nada Alavanja, TahirLušić, Vladimir Nikolić i Mileta Prodanović koji tim postupkom ne samo da skrećupažnju na celovitost našeg osećanja, memorije ili doživljaja, već nastoje da poput slikaranovog ekspresionizma zadovolje savremene prohteve gledalaca za violentnim doživljajem,stvarajući hipersenzualne stimuluse koji narušavaju pritisak monotonije savremenogslikarstva prepuštajući nas anarhiji boja i oblika, približavakući nas ekskluzivnom osećanju,najvišem ukusu i lepoti bez cilja.U širem obimu posmatranja onoga što se iz dosta razloga može nazvati duhomosamdesetih u slikarstvu stoji i nekoliko umetnika koji su svojim radom na jedan ili druginačin obeležili i prethodnu deceniju ili su pak stajali van glavnih događaja u umetnosti, a saovom promenom direktno su uplivali u osamdesete upotpunjavajući sliku pluralizma ipovratka neredu. Peđa Nešković je poslednjih nekoliko godina pravio slike sa naglašenomironičnošću u jednom postupku „lošeg slikanja“ uzimajući zaa predloške motive iz različitihoblasti, od kiča do tradicionalne kineske umetnossti. Bora Iljovski je u velikimdekorativnim panoima u kojima već niz godina multiplikuje određenu dtrukturu dezenaisprobavajući različite kolorističke mogućnosti, zapravo je nezavisno od sopstvene volje isvesti postao blizak slikarstvu patterna. Slično njemu, međutim mnogo bliže slikarskojizvedbi i faktografiji nove slike stoji Milena Ničeva. Njeni su radovi takođe pretrpelitransformaciju motiva čija je koloristička struktura pretopljena sa ukrasnom pozadinom.Milija Nešić je za osnovu najnovijih radova zadržao svoju staru i poznatu formu „mrdalice“sa svim njenim ideološkim implikacijama, i pri tome se udaljio od reduktivnog67