Nova slika II - Jovan Despotović

54Kako je početkom devedesetih godina evidentno došlo do promene jezičkih, atime i tekstualnih (kritičkih) promena na krilu nove umetničke produkcije, a pre svega tase promena očituje u odnosu prema njenoj matičnoj umetnosti – onoj nastaloj izdejalekata umetnosti osamdesetih, koja je postala paradigmom za našu postmodernu.Začetak ovog procesa identifikovan je u predgovoru kataloga izložbe RANEDEVEDESETE – JUGOSLOVENSKA UMETNIČKA SCENA, održana u Novom Sadui Podgorici tokom 1993. godine; tada je Ješa Denegri iskazao ponaviše interesovanja zaonu vrstu recentne umetničke produkcije koja je svesno/nesvesno baštinila na idejamavisokog modernizma, druge linije, odn. konceptualnih strategija sedamdesetih godina,kao poslednje avangarde ovog veka, a kojima je uostalom upravo on dao najveći teorijskidoprinos budući sam njen najznačajniji kritičar i zastupnik. Time je istovremeno pokazaoi pomeranje vlastitog interesovanja sa dela one vrste artificijelne produkcije koja sedirektno i otvoreno nadovezivala na umetnost osamdesetih sugerišući njen (prerani) kraj,a time i nagli završetak postmoderne u našoj umetnosti. Ovo, naravno, nije moglo daostane bez odgovora.Sukob se u punom intenzitetu rasplamsao na PRVOM JUGOSLOEVSNKOMLIKOVNOM BIJENALU mladih održanom u Vršcu 1994. godine. Tada je J. Denegri jošjednom u predgovoru kataloga naveo već poznate sumnje u postmoderno stanje našenove umetnosti identifikujući već i u samom naslovu prioritet forme u umetnostidevedesetih godina koja je u novom obliku znak prepoznavanja procesa dekonstrukcije udelima druge moderne. J. Denegri na tom mestu piše: „Konstatovati simptome i nakontoga zagovarati tezu koja glasi moderna posle postmoderne ima, čini se, svoje razlogeupravo u repilikama vladajuće lokalističke i autarhične klime unutar beogradskeumetničke scene s početka devedesetih. Posredi je, naime, scena koja je u poslednjevreme naprosto preplavljena pojavama najrazličitijih jezičkih predznakova, pogleda nasvet, pozivanja na međusobno krajnje diparatne ideološke parametre, pri čemu je labavo inekritički shvaćeni pojam pluralizma mnogima dobro dočao kao veoma pogubni alibi dase takoreći ‘sve i svašta’ dovodi i podiže na podjednaku kvalitetnu ravan”. Dakle, da bise utvrdila zaista vredna umetnička dela najnovije, zbilja masovne produkcije, moramose, sugeriše Denegri, obratiti pre svega formi umetničkog dela što je, naravno vraćanje naizvorne i tipične modernističke postulate koji se reanimiraju u vremenu postmodernizma