Nova slika II - Jovan Despotović

49Znatno veća opasnost po umetnost vlada u slučajevima njene polovičnezainteresovanosti za određena kretanja u pojedinim geografskim ili vrmenskimsegmentima. Tada je ona vrlo rado bivala spremna da od zainteresovanog svedokapostane agresivni saučesnik – ili kao apologeta ili kao kritičar stvarnosti. Upravo takvesimptome jedne ozbiljne kreativne bolesti moguće je jasno pratiti u delu srpske umetnostikoja se bavi istorijom ili mitologijom prema principima dnevne politike i prema diktatulokalne ideologije. Na ovom mestu, u ovom uvodnom razmatranju ukazaćemo napostojanje dvostrukog, paralelnog toka u našoj umetnosti i kritici koja je prati, koja jepoput paradigme nameće kao važeći kreativni princip, i na jednu tek začetu sugestijukoja traži adekvatni izlaz iz tog zatvorenog sistema u umetnosti. To su ujedno i osnove zatemu lokalno i univerzalno u umetnosti devedesetih koja je prepoznata u dihotomiji iznaslova: postmoderna sugestija između istočne i zapadne paradigme.Svakako da je jedna od najvrednijih tekovina umetnosti našeg veka njenodefinitivno oslobađanje od brojnih vanumetničkih, a najčešće političkih i ideološkihuticaja. Mada je ona tokom ovog dugog perioda i burnih događaja koji su začeti još predkraj 19. veka s pojavom impresionizma, više puta bila podvrgnuta kobnim političkimuticajima, a zenitne faze poprimila u vremenima totalitarnih ideologija nacizma i sovjeta.Uprkos i takvim, prolaznim ometanjima, ona je uspevala da najvrednije vlastitepotencijale razvije do krajnjih mogućnosti. Istorija stilova, estatija, poetija odmodernizma do postmodernizma, pokazivala je jednu stalnu imanentnu potrebu za štovećim samoemancipovanjem jezičkih modela koji će biti odgovorni isključivounutrašnjim kreativnim formalno-problemskim zahtevima. A onda kada je ipak, recimo uepohama avangardi, uzimala u obzir stanovita idejna, politička ili socijalna kretanja, tadaje umetnost zauzimala kritičku poziciju. Ona je bivala u tim slučajevima komentator isvedok vremena i otvarala je nove utopijske i humanističke projekte izrečene jednomdrugačijom sintaksom koja se katkada totalno razlikovala od uobičajenih plastičkih ilipikturalnih standarda, kakav je bio slučaj sa dadaizmom ili konceptualnom umetnošću. Uslučajevima kada je umetnost zauzimala apologetsku poziciju, ona je determinantnoostajala samozaljubljeni zatočenik tradicionalizma i anahronih kreativnih shvatanjasasvim izvan aktuelnih kultura, umetničkih sredstava i predstava.