Nova slika II - Jovan Despotović

47industrijskih mogućnosti proizvodnje umetničkih predmeta, jedno je od karakterističnijihmesta za novu srpsku skulpturu.Nina Kocić u svojim radovima u prvoj fazi ukazivala je na neke pravce razvojaaktuelne umetnosti – od minimalnih struktura prema (pre)naglašenoj privatnosti izraženojuglavnom neskulptorskim sredstvima u svojim najnovijim radovima. Ranije smo mogli davidimo da je ova umetnica podložna plastičkom diskursu u okviru dominantne igre upodručju pseudoapstrakcije (pseudofiguracije. Teško je tada bilo doneti odluku u čiju koristpresuditi fenomenološki status njenih dela: da li u apstraktnom definisanju materijala ioblika, ili u njihovim predmetnim svojstvioma kada se u različitim prilikama pri izlaganju upromenljivim galerijskim ambijentima, dogodi da u već poznate radove integriše nekedodatke – najčešće obične upotrebne predmete. Ova vajarka zapravo nastavlja onu linijubeogradske skulpture kasnih osamdesetih godina prošlog veka koja je iskazala punopoštovanje za materijale (u njenom slučaju to je drvo) sve do njihove osnovnekarakteristike, oblika i boje. U kasnijim radovima N. Kocić je pokazala i naklonost prematakođe poznatom mestu naše umetnosti kakvo je autoiskazivanje (pogotovo na načinklasičnog poimanja autoportreta) vlastitih, intimnih životnih, najzad i umetničkih nazora.Mirjana Đorđević i Ivan Ilić nastavljaju značajnu tradiciju učenja naših umetnika nanajboljim školama u Evropi – oboje su na Akademiji u Diseldorfu u klasama Klausa Rinkeai Janisa Kunelisa. NJihovi tehno-plastički radovi, nazvani su vrlo apretno tohno-estetizmom,ali i sa vrlo duboko integrisanom novom „duhovnošću devedesetih”, otkrivaju korišćenjevisoke tehnologije bez koje ne bi bilo moguće da budu izvedeni. Iako su oni bazirani naidejama svakako autorski određenim njihovom kreativnom personalnošću, nadalje je samaizvedba radova poverena nekim drugim majstorima – fabričkim livcima i inženjerima kojiuz pomoć postojećih kapaciteta izrađuju ova dela – modularne čelične fabrikate. Noviminimalizam koji se lako čita u fenomenološkoj ravni njihovih radova upravo ukazuje najedan zanimljivi spoj konceptualizma i visoke estetike umetničkog predmeta, pri čemu sesam izgled, odnosno konfiguracija ovih radova menjaju u slovima izlagačkog prostora –kada su oni dovedeni u red isntalacionih postavki. Još jedan momenat je u ovom slučajuiskazan – gotovo da se definitivno gubi autorski identitet aktuelnih stvaralaca jer jeočigledno da je potpuno svejedno ko je od njih stvarni autor pojedinih dela – toliko su onapo izgledu i značenju ujednačena.