Nova slika II - Jovan Despotović

34prizornost sa uskovitlanih serpentina samonastale imaginacije umetničkog trenutka kome isam doprinosi.Kao i u drugim sredinama, ni u Beogradu osamdesete godine nisu karakteristične popojavi velikog broja vajara. Ali i u ovako kratkom panoramskom preseku kroz ovdašnjuumetničku scenu recentog perioda svakako treba ukazati pažnju radu Olivere Dautović iVeljka Lalića. Dautovićeva je iznela jedan program skulptorskog delovanja koji je zasnovanna čistim intimnim projekcijama sadržaja njene svakodnevice koje je u procesu artificijelnepreobrazbe do materijalnog statusa provodila kroz unutrašnju samorefleksiju čulnog ipsihološkog, za Lalića je spoljašnju samorefleksiju čulnog i psihološkog; za Lalića jespoljašnji podsticaj u mnogo manjoj meri presudan – njegovi radovi više duguju jednomironičnom, humornom apektu sublimacije sopstvenih doživljaja i umetničkih preokupacija,pri tom ne brinući mnogo za pitanja kontinuiteta, i u odnosu na plastičku tradiciju i uodnosu na medijske odrednice vajarstva.A, upravo na toj tački nalaze inspiraciju i nekoliko po umetničkom obrazovanjuslikara, koji su se okrenuli više ka ambijentalnom dejstvovanju što je svakako preosobinavajarskog promišljanja nego slikarskog. Nekoliko puta je do sada u kritičnimpretraživanjima po uzorima i rešenjima u najnovijoj beogradskoj umetnosti pisano o njenojevidentnoj ambijetalizaciji, tj. o potrebi da se koloristička i ikonička agresivnost preusmeri iprema okolnom prostoru, da ga zaokupi i definiše u kategorijama novog oblikovnog jezika.Najizrazitiji primer takvog ponašanja sigurno je i delo Dragoslava Krnajskog. On je počeoda stvara čvrste povokativne kompaktne forme koje je zatim u okviru raspoloživoggalerijskog prostora, u kome je izlagao, formulisao i rasprostirao u fizičkim mogućnostimatoga mesta. Deo svog ambijentalnog interesovanja Krnajski je realizovao i u otvorenomprostoru, počrvši od parametara mesta do njegovih pejzažnih karakteristika i inventara. No,u poslednje vreme, Krnajski kao da se vraća uobičajenim skulptorskim problemima koje usvom poznatom maniru definiše kao prostorno-koloristički oblik pre linijskih igeometrijskih sadržaja nego haotičnog plasticiteta duha obnove osamdesetih. Darija Kačićje takođe slikarka, ali i ona se istovremeno u velikom delu svojih stvaralačkih potrebaopredeljivala za prostorna rešenja. U celini gledano, verovatno da je najkarakterističnijajedna fina zainteresovanost za materijalne osobine u njenim bilo slikarskim, bilo„skulptorskim” radovima, koji upravo i usmeravaju ovo traganje za varijantama mogućeg