Nova slika II - Jovan Despotović

31rematerijalizovanja umetničke ideje. Te godine su kao jednu od najvažnijih osobinaistakle povratak legitimnosti umetničkog predmeta koji je telesan, materijalan i sasvimvidljiv i opipljiv. Na bazi procene tih osobina razvijala se i jedna nova kritičarskaaktivnosti koja takođe pokušava da ustanovi promenjen diskurs i oblike promišljanja onajnovijim umetničkim pojavama.Sva ta razmišljanja, bilo da su ih iznosili kritičari ili sami umetnici, slila su se udva osnovna toka: s jedne strane ona respektuju konceptualnu umetnost jasno ukazujućina čvrsta uporišta koja je dematerijalizizujuća umetnička praksa zasnovala, dok je sdruge strane ona potpuno negirala, prebacujući joj čak i otvorene kritike na račun njeneisključivosti, netolerancije, pa sve do nerazumevanja prirode jednog kreativnog čina.Arbitriranje u korist jednih ili drugih zaludan je posao koji ne dovodi do stvarnih rešenjaproblema. Svakako da je činjenica da su sedamdesete snažno provetrile umetnostotvoreno dovodeći u sumnju neke problematične vrednosti nastale u jednom uvekekspanzionističkom tržišnom sistemu. Vraćanje osnovne težine u umetnosti na ideju, nakoncept nije bio samo čin nesuvisle pubune već i etički stav nadahnut gorkim istinama uumetničkim vrednostima koje su fingirane u novijem dobu koje u jednom rigoroznijempromišljanu ne mogu da istrpe kritički komentar. No, istina je, i to smatraju današnjiumetnici, da se procena kvaliteta neke umetničke ideje može dogoditi najtačnije (daklene jedino, ali najtačnije) samo pri njenoj transformaciji u finalni umetnički predmet, unjen konačni vid manufakturnog rada. Ovaj na prvi pogled represivan stav lako se brani itvrdnjom da nema poslednjih umetničkih istina, dakle ni onih koje su postulirane i ukonceptualnoj umetnosti. Događaji se neumoljivo i nezaustavivo odvijaju samo premanapred. I ovaj privod nazadovanja je u samom istorijskom procesu zapravo kretanje samoprema napred. A svest o imperativu uvek novog i uvek daljeg pomeranja primećuje se unizu striktnih umetničkih aktivnosti doskora ortodoksnih aktivista sedamdesetih godina.Ali, ovo nije trenutak da bilo ko likuje ili žali nad postignutim pobedama iliporazima. Obilje i jedna krajnje raznovrsnost umetnosti osamdesetih godina (koja sepokatkad naziva i pluralističkom dekadom) tek treba da pretrpi jasnu kritičkudiferencijaciju unutar pokreta što će razdvojiti osnovne fenomene, ako takvi uopšte višepostoje, od niza usputnih oblika ispoljavanja, koji svakako postoje. Vrlo velikatolerantnost koja kod kritičara i teoretičara danas postoji može zasad biti pravdana time