Nova slika II - Jovan Despotović

29presedana u npvijoj istoriji umetnosti. (Suprotno ovome, uvek je bilo gotovo pravilo dase avangardni i inovatorski pokreti još od vremena impersionizma drže za sporednazbivanja u oficijelnoj kulturi, te su ih tek naredne geenracije „pronalazile” i šireprihvatale i razumele u bitnim svojstvima.) Ovo, uostalom, nije slučaj koji se odnosisamo na SAD gde je tržište umetninama najrazvijenije, već se ista tendencija zapaža i uzemljama zapadne Evrope u kojima je došlo do proboja u ovoj umetničkoj ravni.Posle ovih napomena koje su pokušale da iznesu neke od primarnih osobina noveumetnosti u domenu istorije – umetničke prošlosti i socio-političkih implikacija, treba sesavim ukratko osvrnuti i na fenomen same likovnosti, plastičnosti najnovije umetnosti.Već je uočeno da se u pojedinim njenim regionima odvijaju specifične aktivnosti. No,nekoliko je opštih elemenata koji zajedno grade jedisntvenu sliku ove pojave i sklonismo da kao krajnju konsekvencu izvedemo zaključak o jasnim stilskim naznakama kojeje razdvajaju od dosad poznatih formacijskih sistema.Termin postmodernizam je u teoriju likovnih umetnosti uveden iz kritikearhitektire i kako je promenjen predmet na koji se on primenjuje, pretrpeo je nužno iodređene deformacije i adaptacije u uslovima nove primene. Pitanja odnosa moderneuemtnosti prema njenim pretečama i baštini dosad su u teoriji diskutovana uglavnom unekoliko poznatih modela. Svi ti pristupi zasnivali su se uvek na jednoj ideji: olinearnom, kontinuiranom toku transformacija formalnog izraza koji je uvek za polazišteuzimao najkonkretnije društvene i istorijske prilike trenutka. U takvom toku nisu sezapažali, jer ih nije ni bilo, rezovi, nagle promene i prekidi i iznenadnee zameneplastičkih iskaza. Umetnost shvaćena kao istorija umetnosti nije poznavala burneprevrate, obrte, korenite zamene stanovišta koja su jedna druge smenjivale i isključivale.Stilovi koji su se u istorijskoj sukcesiji nizali jedan za drugim ma koliko izgledalimeđusobno različiti, čak nepsojivi, primicali su se u nekim od svojih činilaca rešenjimaiz dotad već poznatih sadržaja. U svakom nivou izraza mogli su se jasno prepoznatidelovi koji su već korišćeni u prethodnim epohama. Otuda se javlja utisak nesmetanog ineprekidnog razvoja likovnih sistema koji su poneki od svojih konstitutivnih elementaelaborisali tokom niza stilskih epoha da bi uvek bili dopunjavani, razvijani i usavršavani.Sa pojavom moderne umetnosti u 20. veku dolazi do dramatičnog obrta. Uvodi sepojam avangarde koja je burna, deklarativna i manifestantna u činu raskida sa