Nova slika II - Jovan Despotović

281krvavi raspad dotadašnje države na njene već postojeće federalne države: Sloveniju,Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. Dramatični procesi koji su do toga dovelidakako da su se reflektovali i na fragilno biće umetničkog rada. Opšta klima zajedništva,’umetnosti jugosmovenskog prostora’ koja je, simbolično kulminirala upravo u Sarajevu(posebno na ’Dokumentima’ održanim 1987. 1989. godine) u svoj svojoj euforiji sadržajalaje dosta prikriveno i jedno upozorenje koje nije odmah iščitano na valjan način. Tek će sekasnije, kada je konačno izvedena destrukcija države, pokazati da su signali pogrešnotimačeni kao prolazni fenomeni. Istorija je takva nerazumevanja na najbrutalniji načindemantovala. Dakle, posle raspada ’jugoslovenskog umetničkog prostora’ bilo je mogućejedino govoriti o ’srpskoj umetničkoj sceni’ koja je dakako, ne samo iz spoljnih, političkihrazloga, već i zbog unutrašnjih pretrpela promene koje su opravdavale i promenu umetničkeprakse (produkcije) i promenu kritike koja je to stvaralaštvo u promenjim uslovima, ili kakoje Denegri posebno naglasio naslovom jedne svoje knjige, ’opstanak umetnosti u vremenukrize’, pratilo i ocenjivalo novom metodologijom i korišćenjem drugačijih instrumenata.Uostalom, brojni kritičari osamdesetih, poput Ješe Denegrija, Bojane Pejić, Lidije Merenik,Svetlane Mladenov, Biljane Tomić, Save Stepanova, Nikole Šuice, Ljiljane Ćinkul, SavePopovića, Slavka Timotijevića, Danije Purešević i dr., nastavili su i tokom devedesetih dase aktivno bave kritikom, ali se pojavila i nova generacija kritičara koja je unela, kako je tou ostalom i dotad bio redovan slučaj, jedan novi, drugačiji senzibilitet pri ’čitanju’ recentneprodukcije, a koji se ’poveo’ za stvarnim postavkama tih radova, poput BranislavaDimitrijevića, Branislave Anđelković, Dejana Sretenovića, Miška Šuvakovića, JasnineČubrilo, Darke Radosavljević, Gordane Stanišić, Marine Martić, Zorana Erića, StevanaVukovića, Aleksandre Estele Bjelice, Save Ristovića, Jadranke Tolić, Dobrile Denegri imnogih drugih.Te promene teku u nekoliko paralelnih pravaca. Neki od njih su bili naslonjeni naplastičke fenomene prethodne decenije, drugi su ih radikalno odbacili okrećiću se ka sasvimnovim izazovima tehoumetnosti ili ekranske produkcije. Tu liniju kontinuiteta, u prvomtrenutku, vidimo u pojavi nove beogradske skulpture koja je ’povikla’ neke formalneosobine iz plastike osamdesetih. Koreni su joj i u formalnom pogledu bili u umetnostiprethodnog perioda budući da su njeni protagonosti (Srđan Apostolović, ZdravkoJoksimović, Dušan Petrović, Dobrivije Krgović, Gabrijel Glid, Nina Kocić, Slobodan