Nova slika II - Jovan Despotović

274nekoliko prilika vodila /Prvi jugoslovenski bijenale mladih u Vršcu, neke izložbenovomodernista, poput Save Stepanova održane u Novom Sadu i Beogradu, neki stavoviizneti u najtvrđem uporištu novomodernista - časopisu Projeka(r)t i neke knjige MiškaŠuvakovića/ pokazala se kao najznačajnija intelektualna aktivnost obeležavajući sredinuposlednje decenije modernističkog veka.)Osvrčući se na venecijanski Bijenali 1990. godine (u Momentu 19) Sretenović većsasvim jasno vidi simptome novog stanja u problemima plastičkih umetnosti. To je vremekada se začinje i polemički sukob oko sledećeg: sudbina postmodernizma u novim uslovimai definisanje novouspostavljenog stanja. Sretenović na tom mestu sasvim određeno piše:Neprepoznavanje novog kulturnog modela postmodernog reza koji se kroz teorijufilozofski orijentisanih dijagnostičara civilizacije davno infiltrirao i u stvaralačku praksuotkriva recidive modernističke svesti koja se užasava 'kraja metafizike'. Nužnošćukontekstualizacije umetnosti u 'eri banalnosti' zanemaruje se njena estetičnost,postmodernizam ocenjuje modernistički, totalno pretpostavlja fragmentarnom, a novimisaoni i operativni modeli, do danas neprimereni biću umetnosti, apriori diskvalifikujučime i sama umetnost postaje neprozirna. Pogled tako zastaje na površini dela koje se ondaneminovno pojavljuje kao operetsko i teatarsko, bezsadržajno i iluzionističko u odnosu nauzorne modele prošlosti na koje obavezno referiramo kada se bavimo tekućom umetnošću.Takođe pišući o istom Bijenalu i Danijela Purešević je iznela neke konstatacije kojesu identifikovale isti proces promena. Tako ona piše u tekstu Bijenale: Geopolitička mapa(Moment br. 19, 1990) o problemu lokalizama umetnosti ovog perioda uspostavljajućirelacije afiniteta i odbijanja među istovremenim umetničkim i kulturnim prostorima Evropei Amerike, marginalnih područija poput Afrike i Australije, te naravno i među umetničkimdominantama u Evropi kakve su na primer Nemačka i Italija itd. Razložena -dekonstruisana, fraktalna - slika sveta, makar ona jasno otkrivala i primetno zajedništvounutar kulture osamdesetih, pokazuje se u ovom periodu kao izrazito podsticajna zanovopridošle generacije naših umetnika - pogotovo u trenutku uvodne faze raspadaJugoslavije. I ako se naravno u plastičkim umetnostima ti procesi nisu mogli identifikovatina eksplicitni način, ipak ta tendencija koja se uskoro veoma ubrzala, nije promakla nitiumetnicima koji su na druge načine pokazivali na tu opasnost niti kritičarima umetnosti kojisu analizirali dela recentne produkcije.