Nova slika II - Jovan Despotović

252kritikama pisanim o konceptualnoj umetnosti tokom sedamdesetih godina. A ona uzJ.Denegrija, B.Tomić i J.Tijardović spada u naše najreprezentativnije, katkada i najradikalnije,protagoniste tekstualne prakse, i ne samo tekstualne već i galerijsko-promotivne aktivnosti. Uslučaju B.Pejić, Šuvaković se čak upustio u vidni obračun sa onim autorima koji su ili imaliloše mišljenje o njegovom umetničkom radu, ili su ga pak potpuno ignorisali kao umetnikanove prakse. Kako god da je, ovaj primer spada u teže povrede profesionalne etike koje jeŠuvaković u ovom radu učinio.O obračunu se radi i u slučaju L. Merenik. Šuvaković misli da je većina, poput njega,prespavala osamdesete godine te da se naglo probudila u sledećoj deceniji iznoseći naknadneocene. Međutim, Merenikova je najreprezentativnija i najuticajnija kritičarka srpskepostmoderne, što Šuvaković otvoreno ignoriše sa nemogućom željom da marginalizuje jednučitavu epohu u umetnosti koju doživljava na način kako smo ranije naveli iz citiranogodgovora u Razgovorima. Ako se pođe od ovakvog shvatanja, ispada da jedan od dva tekstaL.Merenik iz ove antoligije čak nije ni objavljen u vremenu eskalacije postmodernizma većčitavu deceniju kasnije. A kako je, uprkos svemu, Šuvakoviću ipak najbliža umetnička praksa ikritička produkcija sedamdeset, osamdesetih i devedesetih godina, zapravo kreativna pitanjakoja su pokretana u epohama konceptualizma, posmodernizma i novomodernizma, nepojamnoje da bar u tim periodima nepokazuje decidniju informisanost.Glavni nedostaciVelika praznina, Šuvaković bi rekao hijatus, stoji između njegovog znanja, razumevanja itumačenja moderne i postmoderne kritike u Srbiji i stvarnog stanja u toj oblasti. Rupa kojazjapi imeđu Lazara Trifunovića i Dejana Sretenovića, na primer, toliko je ogromna da se u njustrmoglavljuje ceo koncept i sadržaj ovog neuspelog pokušaja istorizovanja i sistematizovanjasrpske umetničke kritike posle 1945. godine. Njena osnovna struktura u tom periodu, dakle uonom razdoblju koje na ovom mestu zanima Šuvakovića, mogla bi savim ovlažno bitiperiodizovana prema stilovima, poetikama i sadržaju, a tek u glavnim potezima na osnovnojhronološkoj liniji (uz pominjanje autora samo u jednoj poetici - svakako najkarakterističnijojza tog kritičara, mada je sasvim jasno da je većina njih pisala o posve različitim stilskimkretanjima), na sledeći način: